Uzo deda svog unuka, metno ga na krilo, pa uz gusle pevao mu, što je negda bilo. Eto, zahvaljujući jednom takvom čika Jovinom dedi, Rajku Zoriću, danas imamo unuka Marka Zorića, momčinu naslednika.
Marko je rodom Parižanin, deda Rajko je iz Pritoke kod Bihaća. Marko je u usponu života, deda Rajko je preminuo 2013, u 83. godini.
Iako je ovo priča o mlađanom Marku, samoukom slikaru koji od 3. oktobra do 31. decembra izlaže u galeriji “Lise Cormerdž” (6 rue de Lanneau, Paris 5), ipak startne reči treba posvetiti deda Rajku. Na primer, do sada je u Parizu najveći ispraćaj na večni počinak imao Rajko Zorić. U Crkvu Svetog Save nije se moglo ući, načičkan zemljak do zemljaka. Na usnama svakog od njih reč: “Hvala.”
Humanista od reč
Rajko je bio najveći mogući rodoljub i čovek srca većeg od okeana. Narodni čovek. Čovek i po. Jednostavan. Jednog dana pozvali ga na saslušanje u parisku prefekturu, traže objašnjenje kako je moguće da je za 5.000 ljudi dao svoju garanciju obezbeđujući im papire i mogućnost opstanka i egzistencije u Francuskoj. Rajko je mirno odgovorio:
– Normalno je da garantujem za ljude koji rade kod mene.
Rajko je diplomu inženjera stekao u Čehoslovačkoj, u Francusku je došao 1955. godine i otvorio građevinsku firmu. Tokom života bio je čestiti Jugosloven, voleo je Tita i patrijarha, u svojim prostorijama organizovao kurseve za naše ljude, kod njega je bila berza rada. Ili, humanitarac “na stotu”. Dobročinitelj. A i nema broja kumstvima koje je odnegovao. Lafčina.
Na Rajkovu ideju 1992. godine osnovana je Asocijacija Srba Republike Srpske (ASRS) koju je, kao počasni i doživotni predsednik, pomagao storučno. Sa mnogo poštovanja i danas ga se sećaju naši dijasporci i svaki će reći: “Njegova je uvek bila poslednja i najumnija”, dok aktivista Rade Adamović dodaje: “Svi imamo dug prema Rajku.”
Još je mnogo hvalospeva i epiteta za Rajka zemljaka koji je na tlu Francuske predano gradio srpsku dijasporu, a već se godinama na njegovom primeru potvrđuje da “čovek živi dok ga se sećaju”.
Kuća puna gostiju
Naslednik Marko je jedini Rajkov unuk, često mu je sedeo u krilu slušajući priče “što je negda bilo”, ali i kako se ponašati na putu koji sledi.
– Znao sam da je deda voljen. Pomagao je ljudima. Sećam se, kad bih se vraćao iz škole, uvek sam u jednoj prostoriji zaticao 15-20 ljudi, kuća puna. Ili, na našem imanju u Over sir Oaz sve je bilo isto kao u Pritoci, a za vikend se redovno okupljalo 50-60 ljudi. Deda je tu imao i zoološki vrt sa kengurima, lamama, nojevima, srnama, paunovima, ovcama, belim konjima, magarcima, zečevima, sve bez kaveza, životinje se slobodno kretale. Nema više toga, deda je malo razdelio, malo je starost dočekala životinje, ide vreme…
Marko je rođen u Parizu.
– Više se osećam Srbinom. Drugari su mi Francuzi. Mi smo čudna generacija. Sve više mladih je okrenuto sebi, egoisti. Pre je bilo iskrenosti, a moja se generacije više ne veže za reč. Mene su učili da se držim onoga što kažem i da to uradim. Moja generacija ne gleda na kvalitet, uzimaju ono što im poture pod nos. Mene su učili da prepoznam šta je lepo, da gledam antikvitete, ja volim muziku sedamdesetih, osamdesetih godina. U vremenu smo kad se na lak način postaje poznat, kvalitet je nebitan. Naravno, da među mladim ima talenata, nažalost, talenat se odgurne, a prolazi veza.
Marko je, stiče se utisak, stamen i svoj. Kaže i ovo:
– Moja generacija svoje uzore pronalazi na TV ekranu, a ja to ne podnosim. Držim se svog i niko me ne može poremetiti, niko mi ne može glavu naopačke obrnuti. Kod kuće su me deda Rajko i baba Zorica pripremali za životne staze. Uvek smo govorili srpski, svakog leta išli u Banjaluku, Bihać, Beograd, Novi Sad, Kikindu, volim i danas da obilazim porodicu.
Čar stvaranja
Kao dedin jedinac sigurno je razmažen.
– Meni je dobro. Mislim da me nisu razmazili, a babi i dedi je oprošteno.
I deda metne unuka na krilo, pa mu da papir i bojice.
– Porodici se dopalo što šaram, uvek sam bio uprljan bojama, nisu me ružili. Posle sam prešao na ulje na dasci, a pre dve-tri godine radim sa akrilikom, na beloj podlozi. To je dug proces jer bela podloga ima četiri-šest namaza, svaki se suši po 24 sata. Oduži se, a istovremeno je to i moj razgovor sa belom površinom, dok ne dođe inspiracija.
Markovi radovi su apstraktni.
– Refleksije su onoga što doživljavam. Ciklus koji izlažem je pod naslovom “Adam i Eva”, par koji su opozicija jedan drugom, trebali bi da budu zajedno, a kad se približe dolazi do eksplozije. Tražim odgonetke ko je dominantniji, žena ili muškarac, ali i šta je dobro, a šta loše. Kad sliku završim, osećam se poput pobednika, izborio sam bitku sa strujom koja je ušla u mene, a koja je našla svoj put. Naravno da svako ima svoj doživljaj slike, ne postoji jedan pogled – analizira mladi slikar.
Marko do sada nije prodao nijednu sliku i pita se kako će se osećati kada ga slika napusti.
– Svaka slika je moja bebica. Voleo bih da joj idem u posetu. Slika mora da živi.
Ne zna se da li će i koliko Marko biti velik i priznat slikar, ali je evidentno da je nasleđe sa velikog dede Rajka na unuka Marka palo na plodno tlo, ako ništa drugo, od Marka nema većeg zagovornika na temu, kako kaže, “lepe Srbije i Srba”.
I vino i rakija
Jednom je u Obervilijeu ASRS slavio svoju slavu. Sve po protokolu, na mestu su sva slavska obeležja, od svih omiljeni prota Nikola drži besedu, pa prelivajući slavski kolač kaže:
– Srbi vole vino.
A iz dubine sale se prolomi Rajkov glas:
– I rakiju!
Podrška najdražih
– Tata Predrag je u mladosti crtao, deda po tati Vojo radio je sa uljem, a baba Dušanka ga hvalila. Druga baba Zorica je, stvarno, genijalka, dedinu sobu u kojoj su se sastajali oni silni ljudi pretvorila mi je u atelje. Moji roditelji su rastavljeni, živim sa mamom Žaklinom, ona je super, nasmejana, vesela, ne bih je menjao – na dušak je nanizao plavokosi plavooki Marko.
Novak kao idol
– Rođen sam 1991. godine, ratne eksjugoslovenske i srpske godine su meni strane, verovatno zato ništa negativno ne osećam prema bilo kome. Moje ovdašnje društvo o takvim stvarima nikad ne priča. Oni nemaju ništa protiv Srba, ne prave razlike među narodima. Ali zato o Novaku Đokoviću pričaju i mnogo ga cene – otkriva Marko.
Velika čast
– Opredelio sam se, moj poziv je slikarstvo, što mamu ne oduševljava, ali me podržava. Ja bih voleo da mogu da živim od svojih slika. Evo, u na svetu najvećem gradu slikarstva uzela me ugledna galerija koja na ovom mestu deluje od 1985. Ne znam kako da objasnim i čast po kojoj će krajem novembra, u prisustvu brojnih zvanica, galerija prirediti veče posvećeno meni. Mislim na dedu Rajka, uh, koliko bi on voleo da je sada pored mene! – zaključuje Marko.
