Koga god da pitate u rukometnom svetu da navede osobu koja “miri nepomirljive”, nije ni sa kim u sukobu, ima pošten odnos prema svima, nema nikakvu mrlju, većina će, kao iz topa, reći Nenad Vučković. A to u rukometu i sportu uopšte nije lako…
Znaju oni koji su u ovom sportu da to nije jednostavno. Zapravo, da je to najveće priznanje za čoveka, jer, malo je onih u koje, ko god bio preko puta, neće uperiti prstom. Nenad, čovek pre svega, a onda i suprug, otac i rukometaš za primer, otišao je u sportsku penziju.
Popularni Vučko je već na novom zadatku. Nedavno je postao direktor Rukometne akademije Dinamo, nove, zdrave, prvi put pokrenute priče u Srbiji.
Da li je kraj karijere bio onakav kakvim ste ga zamišljali?
– Nije – ote se uzdah Vučkoviću na početku razgovora za “Vesti”.
Zašto?
– Oduvek sam govorio da ću poslednju sezonu da odigram u Crvenoj zvezdi. Moja rukometna priča bi bila idealna da sam karijeru završio u Ljutice Bogdana. Nisu se poklopile kockice, ali šta god da mi se dešava, ili se dešavalo u životu, ne žalim ni za čim. Jednostavno, prihvatio sam da je to tako.
Koga god da pitate u rukometnom svetu da navede osobu koja “miri nepomirljive”, nije ni sa kim u sukobu, ima pošten odnos prema svima, nema nikakvu mrlju, većina će, kao iz topa, reći Nenad Vučković. A to u rukometu i sportu uopšte nije lako… Znaju oni koji su u ovom sportu da to nije jednostavno. Zapravo, da je to najveće priznanje za čoveka, jer, malo je onih u koje, ko god bio preko puta, neće uperiti prstom. Nenad, čovek pre svega, a onda i suprug, otac i rukometaš za primer, otišao je u sportsku penziju.
Popularni Vučko je već na novom zadatku. Nedavno je postao direktor Rukometne akademije Dinamo, nove, zdrave, prvi put pokrenute priče u Srbiji.
Da li je kraj karijere bio onakav kakvim ste ga zamišljali?
– Nije – ote se uzdah Vučkoviću na početku razgovora za “Vesti”.
Zašto?
– Oduvek sam govorio da ću poslednju sezonu da odigram u Crvenoj zvezdi. Moja rukometna priča bi bila idealna da sam karijeru završio u Ljutice Bogdana. Nisu se poklopile kockice, ali šta god da mi se dešava, ili se dešavalo u životu, ne žalim ni za čim. Jednostavno, prihvatio sam da je to tako.
Ostvarenje svih snova
Na “prvu loptu”, kako ste zadovoljni karijerom?
– Poprilično sam zadovoljan. Igrao sam u Zvezdi, u najjačoj ligi na svetu, Bundesligi, bio reprezentativac naše zemlje, osvojio sam medalju sa Srbijom, bio sam na Olimpijskim igrama, sa Melsungenom sam bio na fajnal-foru nemačkog Kupa, dok sam igrao za Šamberi, sa Monpeljeom smo se borili za titulu. Ostvarilo se sve o čemu sam kao klinac sanjao, kada je reč o rukometu. Iz tog razloga sam izuzetno zadovoljan.
Šta je najlepše iz reprezentativne karijere?
– Ono što ću sigurno pamtiti do kraja života, a mislim i ostali iz moje generacije, jeste polufinale sa Hrvatima na EP u Beogradu 2012. Da me ne shvati neko pogrešno, ne zato što je to bila Hrvatska, nego zbog svega što smo prošli da bismo došli do polufinala. Bila je tu i publika. Ne znam kada se poslednji put desilo i ne znam da li se ikada dogodilo Evropsko prvenstvo za muškarce u poslednjih 20-30 godina u Srbiji, da se sve “poklopi” sa publikom. Mislim da je svaki čovek u Srbiji u tom periodu pratio rukomet. Možda ne u prvoj nedelji, jer niko nije očekivao ništa posebno, ali kada smo pokazali da možemo, onda je nastala euforija. E, to je za nas bilo finale! Dali smo sve, publika takođe i kad god pomislim na tu utakmicu, celu tu atmosferu, 20.000 ljudi, to je nešto što bih poželeo svakom sportisti da doživi. Da igra tako veliko takmičenje pred domaćom publikom.
Sreća i suze sa Zvezdom
Kojih trenutaka ćete se sećati u klupskoj karijeri?
– Najlepši osećaj mi budi poslednja godina u Crvenoj zvezdi kada smo osvojili duplu krunu. Sa druge strane, rastanak sa crveno-belima mi je baš teško pao, tako da to su mi to najlepši i najteži trenuci u karijeri.
Postoji fotografija, nastala za vreme EP u Beogradu, na kojoj plačete?
– Dva puta sam plakao. Nikad neću da zaboravim EP u Austriji, 2010, kada smo ispali od domaćina. Uh, tada sam plakao kao kiša u svlačionici. Mnogo mi je bilo teško. Plakao sam i posle finala EP u Beogradu, kada smo poraženi od Danske. To je naboj, emocije… Kada sam dolazio u reprezentaciju, nije postojalo ništa drugo osim emocije, što je po meni normalno. Dolaziš tu da predstavljaš državu, narod, to je druga dimenzija, što se tiče pristupa i svega. Klub je nešto drugo, tamo si profesionalac. I ovde si, ali u smislu da se od tebe isto očekuje, zato što si izabran da budeš tu. Opet – sve je drugačije – smeje se Nenad.
Iz Ljutice Bogdana ste otišli u Šamberi?
– Odlazak u inostranstvo je bio pun pogodak. U tom trenutku, nisam mogao da izaberem bolju sredinu od Šamberija. Trener je bio Filip Gardan koji je kasnije bio u Parizu, pa u Tuluzu, kod Danijela Anđelkovića, čovek koji, jednostavno, voli igrače sa naših prostora. Bilo je tu adaptacije, pripremna utakmica koji nikad neću da zaboravim. Kod nas dajem sedam-osam, 10 golova, dođem tamo – tri-četiri. Rekoh, ja sam zaboravio da igram rukomet. Nisam znao gde se nalazim, baš mi je bilo teško. On mi priđe i kaže, ne brini ništa, ovo je ipak, neki drugi nivo. Sva sreća što se to sve dešavalo u pripremnom periodu. Imao sam podršku saigrača, tu mi je dosta pomogao Nebojša Stojinović, koji je te godine došao u klub. U početku sam mislio da nikada neću otići odatle, da ću celu karijeru da igram u Šamberiju.
Melsungen druga kuća
Ipak, obično ne biva onako kako planirate?
– Pojavio se Melsungen i, neverovatno, imao sam ne sličnu, nego istu situaciju, kao kad sam odlazio iz Crvene zvezde. Naravno, Bundesliga, rukometni NBA što volim da kažem, najjača liga na svetu, spektakl je da igraš tamo. Marija i ja bili smo mnogo srećni u Šamberiju, Aleksa se rodio tamo, sve se lepo skockalo, mislio sam da ću da igram 20 godina. Iako si u inostranstvu, razlika je između ugovora u Francuskoj i Nemačkoj. Nemci su mi prihvatili mnogo dobre uslove, ali sam i pored toga prihvatio 40 odsto manji godišnji ugovor kako bih ostao u Šamberiju. Međutim, u tim momentimam klub je imao finansijske probleme i to je bilo mnogo, tako da sam otišao u Melsungen na polusezoni. Iz ove perspektive mogu da kažem da je i to bio pun pogodak.
Posle dve sezone dobili ste kapitensku traku?
– Devet i po godina sam proveo u Melsungenu. Dres sa mojim brojem je podignut pod svodove dvorane. I sada kada se setim to je bio baš emotivan trenutak za mene. Tamo sam stekao toliko prijatelja, imao sam super odnos sa vlasnicima kluba, Barbarom i Martinom. Oni su me u budućnosti videli u klubu, mislili su da ceo život provedem u Melsungenu. Iskreno, nikad sebe nisam video u inostranstvu. Uvek sam planirao da se vratim kući i da počnem neku priču u Srbiji. Ipak, uvek kažem da je Melsungen moja druga kuća. Tamo mi se rodio Andrej.
Bez baba i deda
U Melsungenu ste bili vrlo popularni?
– Bilo je u početku teško da se navikneš, mali je grad, ali su se svi ljudi oko nas, u svakom momentu, trudili da nam pokažu da smo deo tog grada. Marija i ja smo bili sami, bez baba i deda, bez pomoći, ali je bila prednost što smo bili u gradiću, da možemo lakše da funkcionišemo.
Uvek ističete porodicu?
– Mislim da je to vrlo bitno u ovo ludo vreme. Počela je da se gubi pravi smisao te institucije. Kada pogledam i sportski i ovakav, ili onakav, najveći uspeh mi je porodica. Imao sam sreće da je sve vreme, dok sam bio i u inostranstvu, bila uz mene. Zdrava porodica mi je najveći uspeh. To je prošlost, sadašnjost i budućnost. Bolesno je vreme postalo. Ljudi su bacili u drugi plan sve što ima prave vrednosti. Deci se serviraju neke druge stvari, kao bitnije, ali od porodice ništa nije važnije – zaključuje Vučković.
Nenad, pored supruge Marije, sinova Alekse i Andreja, ima majku Nadu i sestre Snežanu i Bojanu.
SEHA liga izazov
Otkud Vojvodina?
– Sve se dešavalo iznenada. Kada sam se vratio iz Nemačke, nije mi na kraj pameti bilo da se bavim rukometom. Tu smo već krenuli da pravimo kombinacije, šta ćemo, kako ćemo, što se tiče privatnog posla. Prvo sam bio na razgovoru u Zvezdi, na poziv Snežane Tufegdžić. Video sam se sa Nenadom Peruničićem, ali klub je imao finansijske probleme, ostalo je da se čujemo. U tim trenucima sam mislio sam da neću više igrati. Onda se javio Darko Jevtić iz Vojvodine, našli smo se, predstavio mi je koncept. SEHA liga me “pecnula”, pomislih, samo to nisam probao.I, to je to!
Oproštaj u Dinamu
Na kraju je usledila epizoda u Dinamu.
– Posle svega što se dešavalo u Novom Sadu, nisam imao u planu da uopšte igram, ne u Vojvodini, već bilo gde, jer smo u međuvremenu pokrenuli posao sa privatnim vrtićem “Vučko” i znao sam da je neizvodljivo da budem u Novom Sadu, a da imam vrtić u Beogradu. U tom momentu, skoro pred početak priprema, zvao me Danijel Subotić, sa kojim se znam još iz dana kada je igrao u Zvezdi. Pitao je da li bih odigrao jednu sezonu u Dinamu, rekao da im treba neko tog profila. Bilo mi je interesantno, jer tu je blizu Beograda i svidelo mi se što je Dinamo uvek bio u igri za trofeje. Ta saradnja se od godinu produžila na tri. Valjda mi je toliko vremena trebalo još da odigram, da ove godine kažem konačno da je dosta.
Borba za život
Vučkovići će pamtiti 10. septembar 2013. Šta se tog dana desilo na treningu Melsungena?
– I dalje imam neku “crnu rupu”. Sećam se samo da sam izašao iz kuće i da je Marija prilikom izlaska prokomentarisala “požuri posle treninga, baš mi nedostaješ”. Odgovaram joj, šta pričaš, pa gde idem posle treninga, nego kući? Ona kao da je predosetila da će nešto da se desi. Ispričali su mi da me je, dok sam bio u skoku, u vazduhu, jedan saigrač gurnuo. Izgubio sam kontrolu i prilikom pada sam slepoočnicom, ili kako već udario u kuk drugog saigrača. Tu sam već ostao bez svesti, a tako onesvešćen pao sam na glavu i udario o parket. Verovatno sam tada imao potres mozga, kažu da je izgledalo kao epi napad. Kada sam došao svesti, počeli su da mi postavljaju pitanja, odgovarao sam normalno, međutim, kada su me pitali gde si parkirao auto, da te odvezemo kući, odgovorio sam “kakav auto, odakle mi”? E, onda su videli da nešto nije u redu.
Tu je počela Nenadova borba.
– Na moju sreću, u bolnici u Kastel-Štadtu je radila devojka sa naših prostora, Dragana Papić, kasnije su Marija i ona postale prijateljice, redovno se čuju. Supruga samo što se nije šlogirala kada su se na vratima pojavili ljudi iz kluba i ispričali sta se desilo. Odmah je došla u Klinički centar, uplašila se posle nekih mojih reakcija na “terapiju” ali su je doktori smirili pričom da će vremenom sve biti u redu. Bio sam na ispitivanjima pet dana.
Vi se većeg dela ne sećate?
– Ničega ne sećam! Budim se ujutru i dolazi medicinska sestra Dragana i pita “e, jesi ok”, na srpskom! Boli me glava, pitam je, izvini, da li se mi znamo? Kao, ti se ne sećaš ničega? Ne, rekoh. Onda mi je ona ispričala šta se dešavalo. Hvala Bogu, oporavak je išao svojim tokom.
VUČKOVIĆ NEMA DILEMU KOME DA ZAHVALI
Đukić trasirao put
Ko je od trenera ostavio najveći uticaj na vašu karijeru?
– Definitivno, jedan čovek je imao veliki uticaj na moju karijeru. To je Dragan Đukić. Da nije bilo njega, mogu da nagađam da li bi moja karijera bila ovakva. Igrao sam u Kruševcu, Drugu ligu, a Đukić je u to vreme bio trener čuvenog ŽORK Napretka, na čelu sa Ljiljom Knežević. To je bilo malo pre bombardovanje. Đukić i ja smo nešto pričali, on je trebalo da ide u Suboticu, čak je bila i dogovorena saradnja sa Severom Kožateks. Rekao mi je da bi voleo da dođem u njegovu ekipu. Rekoh, može, ali ovde imam ugovor, voleo bih, ali… I, šta se dešava? Završava se bombradovanje, čitam u novinama da je Dragan Đukić postao trener Crvene zvezde. Iskreno, oprostio sam se od svega, iako, podvlačim, u Kruševcu mi uopšte nije bilo loše. Druga liga je tada bila ozbiljna, sa ekipama sa Kosmeta. Imao si jedan Obilić, Gnjilane, Prizren, Đakovicu, Uroševac…
Šta se kasnije dešavalo?
– Jednog dana, bio sam kod kuće, zvonio je fiksni telefon. To je bio Dragan, kaže postao sam trener Zvezde, zvaće te sutra predsednik kluba da dođeš u Beograd i potpišeš ugovor sa Crvenom zvezdom! Kad se nisam srušio! Dan-dva kasnije sam sa pokojnim ocem Radojkom otišao za Beograd. Potpisao sam četvorogodišnji ugovor sa Zvezdom i, bilo je, da kažem, u tom njihovom dogovoru sa Napretkom, prve godine sam igrao na dvojnu registraciju. Sve što se posle dešavalo i Zvezda i Šamberi i Melsungen, ne mogu da kažem da li bi se realizovalo, da Đukić nije još tada prepoznao neki kvalitet u meni.
Sudbonosni susret u Prokuplju
Suprugu Mariju Nenad poznaje od malih nogu, više od dve decenije…
– Njena pokojna tetka je živela u Prokuplju. Jedna kuća nas je razdvajala. Marijin, nažalost takođe pokojni, brat od tetke bio je moj najbolji drug. Imao je 11 godina kada je umro. Marija je dolazila kod njih, pa smo se tako upoznali. Ipak, dugo se nismo videli pre trenutka kada sam potpisao za Zvezdu i odlaska za Beograd. Te, 2000. za praznike sam otišao kući. Došla je rođena sestra tog mog pokojnog druga i ja još kažem, Olja daj mi Majin broj, da joj se javim, kad sam već u Beogradu. Javio sam se i… ostalo je istorija.
Akademija posle “penzije”
Šta će Nenad Vučković da radi posle “penzije”?
– Ušao sam u priču oko Rukometne akademije Dinamo. To traje neko vreme, od januara, kada sam prvi put seo sa Sašom Pavlovim da razgovaramo na tu temu. Mnogo mi se svidela ideja, pa već pravim planove za avgust i jedva čekam da to krene. Privatno, Marija je kompletno preuzela funkcionisanje i poslovanje vrtića, maksimalno je u tome. Podelili smo se, ja sam tamo gde sebe najviše vidim – u sportu, a ona sa podmlatkom. Zajedinčko nam je da se oboje bavimo decom.
