Fudbaleri Partizana su jesenji šampioni Srbije. U ovakav epilog, posle svega što se dešavalo na početku sezone, odnosno rane eliminacije sa evropske scene, ni najvatreniji navijači nisu bili ubeđeni da će se ovo dogoditi. Ipak, stručni štab na čelu sa Igorem Duljajem i igrači verovali su da su čuda moguće.
Jedan od onih koji su na terenu proveli najviše vremena, bez većih oscilacija u igri je golman crno-belih, Aleksandar Jovanović. Iskusni čuvar mreže, koji se letos obreo u Humskoj 1 ulivao je sigurnost saigračima u mnogim ključnim momentima. Imao je između ostalog i jednu neverovatnu intervenciju u večitom derbiju koji je i rešio pitanje jesenjeg šampiona.
– Važan trijumf za nas, ali ostajemo skromni. Znači nam pobeda za samopouzdanje ekipe. Cela javnost je sumnjala u ovaj tim od prvog dana i najiskrenije mi je drago što se završilo ovako, da na malo teži način budemo prvi u jesenjem delu. I još jedna stvar koju moram da kažem, povodom nekih izjava iz Zvezde: Partizan je kao klub zaslužio više respekta – poručio je Jovanović, osvrnuvši se na izjavu Bukarija, koji je pred okršaj poručio da bi “po kvalitetu trebalo da bude 4:0 za crveno-bele”.
Aleksandar i Anja
Aleksandar Veliki i Anja. Na proslavi titule na Kipru, u dresu Apolona, dobio sam majicu sa natpisom “Aleksandar Veliki”. Postojale su iste zastave među navijačima. Verovatno sam partijama zaslužio taj nadimak. Anja je moja supruga, podrška, oslonac, prijatelj.
Beograd. Inače sam iz Niša, ali sam se vrlo rano preselio u srpsku prestonicu. Sa 14 godina sam već došao u školu fudbala FK Rad. Ostao sam u Beogradu sedam-osam godina, vratio sam se u Niš jednu sezonu, a onda otišao u inostranstvo. Međutim, eto, put me je ponovo naveo u naš glavni grad.
Viktor je zakon
Viktor. Moj sin. Najbitnija karika u životu. Moje ogledalo, razonoda, snaga, sve. Trudim se da ga vaspitam najbolje što mogu, da provodim s njim što više vremena. Nadam se da će izrasti u dobrog čoveka.
Grobari. Navijači su vrlo bitan faktor, oni daju dodatnu snagu ekipi.
Dunav. Volim da šetam po Zemunskom keju. Tamo mi žive sestra, sestričina, tako da volim da odem do keja, sednemo na neki od splavova i provodimo lepo, korisno vreme na Dunavu.
Đurđevdan. Sa majčine strane porodica slavi Đurđevdan i tada se svi okupe. Za mene je porodica na vrhu lestvice sistema životnih vrednosti, tako da mi svaka vrsta takvog okupljanja budi lepa osećanja. Volim kada smo zajedno.
Elokvencija. Trudim se da budem elokventan, da budem prijatan u društvu, da ne preterujem u zahtevima i saslušam osobe sa kojima sam u društvu.
Život jednako putovanja. Ono što mi najviše prija u životu, naravno uz porodicu, to su putovanja. Volim da obilazim gradove, upoznajem nove kulture. Odmore maksimalno volim da trošim na putovanja. Ono što tamo vidite, steknete, to vas formira, nauči vas mnogo čemu, budete bogatiji. Treba videti što više, to ostaje za ceo život. Nisam bio u Južnoj Americi, to mi je želja. Voleo bih da obiđem Brazil, ili Argentinu. Inače, stalno putujem, poslovno sa klubom i privatno sa suprugom i sinom. Dok sam igrao u Španiji i na Kipru, dosta smo gradova obišli. Volim, inače, Italiju. Drugačija mi je, Rim pogotovu, mada bih kao omiljni deo izdvojio Siciliju. Život, jednako putovanje.
Zlatibor za šetnju
Zlatibor. Idem često tamo, pošto mi je supruga iz Užica, pa neretko prošetamo do ove planine. Predstojeće praznike ćemo provesti baš na Zlatiboru. Nadam se da će biti i snega, da se Viktor malo sanka.
Istok, istočna Srbija, iz koje potičem. Volim da idem u taj kraj, onoliko često koliko mi obaveze dozvoljavaju. Ponosan sam na to odakle potičem.
Jovana i jug, južna pruga. Jovana mi je sestra, starija je tri godine. Pazila me je kao mlađeg brata. Južna pruga, jer sam odrastao tamo, takođe postoji grupa navijača – Meraklije jug, a i najvatrenije pristalice Partizana su smeštene na južnoj tribini. Prati me taj jug.
Kuća, ili kućno vaspitanje i Kipar. Kuća mi je osnova svega, baza od koje sve kreće i poštovanje i odnos prema ljudima, sistem vrednosti. Što se tiče Kipra, to je zemlja koja je izvanredna za život, a sa druge strane sportski je vrlo potcenjena, iako je kvalitet ogroman. Ima ekipa za koje igra po 20-ak stranaca. To je zemlja izvanredna za život, tradicionalnih vrednosti koja poštuje neke rituale, istorijski je veoma vredna, što ja, priznajem, ranije nisam znao.
Lepo u Limasolu
La Korunja i Limasol. U La Korunji sam živeo, tu mi se rodilo dete, branio sam za Deportivo La Korunju, veliki klub, instituciju… Vežu me lepe uspomene za ovo mesto u Španiji. Žao mi je što otkako sam ga napustio nisam otišao da ga posetim, ali i to će doći na red. Planiram da odem, samo da ugrabim malo više vremena, pošto je loša veza, ide se preko Madrida, pa se preseda, ali to me neće sprečiti da se ponovo nađem u La Korunji. U isti koš spada i Limasol. Imam tri nezaboravne godine. Osvojili smo titulu posle 16 godina, što je pošlo za nogom samo igračima četiri generacije kluba. Zbog toga sam uživao neki status, neću reći legende, to je malo previše, ali sportiste koga su veoma poštovali (nije želeo da se pohvali da je uvršten u idealni tim šampionata, bio najbolji golman lige i osvojio je priznanje navijača za MVP-ja sezone). Dakle, upisan sam u istoriju kluba za sva vremena. Obožavam oba grada.
Ljubav. Najviše volim porodičnu ljubav. Može se zaključiti da mi je porodica sve. Kada ima ljubavi, ima svega. Sve se nekako izokrenulo u današnje vreme. Treba da se vratimo pravom sistemu vrednosti, bazi, a porodica jeste osnova svega. Uz nju, poštovanje i vaspitanje.
Majka oslonac
Majka. Ona se odricala svega dok je bila mlađa. Otac je radio, ona je čuvala sestru i mene, posvetila život, kako god to zvučalo, deci. I danas smo vrlo bliski, imamo izvanredan odnos. Trudim se da je što češće posećujem, naravno, koliko mi obaveze dozvoljavaju.
Niš, grad u kom sam rođen. Volim ga, odlazim tamo često. Ponosan sam na to odakle dolazim. Imam mnogo prijatelja u Nišu, porodicu, familiju. Iako dugo ne živim u tom gradu, imam više drugara, nego bilo gde. Tu mi žive kumovi, tu su prijateljstva iz detinjstva.
Njegoš. Citirao bih svaku njegovu reč. Neverovatno koliko mudrosti u jednom čoveku.
Orhus, kako kažu Danci, odnosno Arhus, što bismo mi rekli. Tamo sam imao prvi inostrani angažman u karijeri. Uvek kažem da me je to mesto formiralo, pre svega kao čoveka. Nije bilo lako u početku, prvi inostrani angažman, novi grad, klub, ali stalo je dosta ljudi uz mene. Kasnije se sve isplatilo i meni i njima. Volim često da odem, bio sam u julu pet-šest dana. Imam lep status, kao bivši igrač.
Partizan – jedan jedini. To je razlog zbog koga sam se vratio u Srbiju, klub koji me je intenzivno želeo šest-sedam meseci. Na kraju sam prelomio, iako sam imao ugovor na Kipru, sa Apolonom, još tri godine. Presudila je želja koju su ljudi iz Humske pokazali i zbog mogućnosti koja mi se ukazala – da branim gol Partizana, iako, najiskrenije, u tom trenutku možda i nije bio najbolji momenat za dolazak među crno-bele. Naravno, bile su tu i konsultacije sa porodicom, odluka je zajednička, iako nije bilo lako. Koliko god da nekome zvuči dobro, nije jednostavno posle osam godine “preko noći” vratiti se u Srbiju. Bio sam svestan i posledica i privilegija, ili i jednog i drugog. U isto vreme želeo sam da napravim taj korak i neke najzrelije fudbalske godine provedem u Humskoj 1.
R je problem
R kao R, koje ne znam najbolje da ga izgovorim. To me prati celog života. Mnogo šala od strane prijatelja, drugara, zbija se na konto toga. To mi je prva asocijacija.
Slava. Imamo dve slave. Krsnu i sportsku. Vernik sam, slavim Svetog Nikolu. Vera je takođe bitna i trudim se da to prenesem na dete, nadam se kasnije na decu, za sada imam samo jednog naslednika. Mora da znaju pravoslavne običaje, da to vidi od mene. Volim da odem do crkve. To je jedan deo, drugi je sportska slava. Mislim da svaki igrač, koji se bavi ovim poslom, ima želju da ona u jednom trenutku zakuca na njegova vrata.
Tata, ioako tatu zovem otac, ili Srđan. Bilo mi je klinački to “tata”, pa sam ga zvao imenom, iako to ne savetujem mlađoj deci.
Ćuprija, kao most, jer kada sam bio u Danskoj, sretao sam se sa brojnim mostovima. U početku su mi stvarali probleme. Kada pada sneg i duva vetar, mnogo je teško preći preko mosta, jer bukvalno pomera auto, a most je dugačak po sedam-osam kilometara. Uvek sam išao avionom do Kopenhagena, onda odatle, do Arhusa kolima, a usput imam dva-tri takva dugačka mosta. Kada je zimski period, stvara prilične probleme i iskreno da vam kažem, uopšte nije prijatno.
Užice. Odatle mi je supruga. Idem tamo, ne toliko često, ali kad god mogu. Ugoste me lepo u tazbini. Neizbežna je komplet lepinja sa kajmakom i pršutom.
Fiskultura. Podseća me na detinjstvo, jer sam voleo kad čujem to fiskultura, ili fizičko. Voleo sam da budem aktivan i pre nego što sam se okušao u fudbalu. Bio sam predodređen za neki sport. Eto, izgleda da sam bio rođen za fudbal.
Hueska i Humska. To je prvi grad u Španiji, u kome sam igrao fudbal. Postoji dilema oko naziva tog grada, odnosno kluba. Svi kažu Hueska i piše se tako, međutim, Španci ga čitaju kao Ueska. Veže me jedan adaptivni period za Španiju. Mogao sam bolje tamo, moglo je da bude sve durgačije, pozitivnije. Međutim, bio je to period adaptacije, kako na Španiju, tako i na jezik. To je mali grad, oko 50.000 stanovnika, vrlo čudna atmosfera… Pogrešio sam, trebalo je da živim u Saragosi, koja je udaljena 50 kilometara, ali sam odlučio da ostanem tu. Trudim se celog života da budem profesionalac i smatrao sam da je najbolje da živim u gradu u kome treniram. Tih godinu dana je bio adaptivni period i na španski fudbal. Na kraju sam uspeo, ali opet napravio grešku. Trebalo je da ostanem, međutim, u glavi mi je bila samo reprezentacija, nisam hteo da ostajem da igram drugu ligu Španije, a trebalo je. Sada je gotovo. Gledano iz ovog ugla, mislim da bi sve bilo drugačije, pošto sam bio na nekom najvišem nivou, ali ne kajem se ni zbog čega. Jer ne bi došlo do ono što je usledilo kasnije. U mojoj biografiji našao se i Partizan, odnosno Humska 1, gde je smešten naš stadion.
Coa zbog Markovića
Coa, tako me zove dosta ljudi u Srbiji, mada ima i onih koji me zovu Jova, Aca. Asocira me na Sašu Markovića, bivšeg kapitena Partizana, sa kojim sam delio svlačionicu na Kipru. Zvao me je Coa, stranci su pokušavali da učine isto, ali to nije baš i išlo najbolje, pošto u ostalim jezicima C ne postoji.
Čair, mesto gde sam ponikao. Ceo taj sportski kompleks, stadion park, sve.
Džak. Ne zato što mi je to nešto bitno, već zato što je to jedna od dve reči na slovo dž, koje znam.
Škola, vrlo važna u sistemu vrednosti, a čini mi se, potcenjena u poslednje vreme. Mislim da treba da se vratimo nekim stvarima, gde je škola bukvalno vaspitanje. Čini mi se da se današnja omladina ponaša neprikladno uzrastu, jer je osnovna škola, po meni, baza nacije. Treba više da se ulaže u prosvetu, u zdravstvo, pošto su to neke stvari koje formiraju naciju, čoveka, odnosno njeno su ogledalo. To sam posebno video kada sam bio u Danskoj.
Lična karta
Ime i prezime: Aleksandar S. Jovanović
Datum rođenja: 6. decembar 1992.
Mesto rođenja: Niš
Visina: 1,91 m
Sadašnji klub: Partizan
Dosadašnja karijera: kao junior u niškom Radničkom, a zatim kao senior od 2009 – 2014 – Rad (9 utakmica)
2010 – Palilulac Beograd (2)
2011/2012 – Palić (22)
2015 – Donji Srem (0)
2015/2016. – Radnički Niš (36)
2016/2018 – AGF (68 )
2018/2020 – Ueska (12)
2019 – AGF (6)
2020 – Deportivo Korunja (1)
2020/2023 – Apolon Limasol (69)
2023 – Partizan jesenas standardan na golu, ugovor do 2026.
Reprezentativna karijera:
2011/2012 – Srbija do 20 (2)
2016 – Srbija (1)
