Popravni u Cirihu

0

A bilo je i teških trenutaka. Tokom bombardovanja "Riblja čorba " je svirala humanitarno u Cirihu pred žalosnim brojem humanih. Neka mesta su ulazila i izlazila iz mode. Gazde su počele da škrtare, izvođači su se sve češće vraćali uskraćeni za gažu.

Kada je evro zasrao Evropu i drastično smanjio prihode vikend tezgaroša, Švajcarska se nekim čudom držala pristojno. Bilo je posla sve dok se i u najmanjem švajcarskom selu nije otvorila diskoteka, folkoteka, lokal sa muzikom namenjeni bratskim balkanskim narodima.

I tezgaroši navalili k’o mutavi. Svakog petka na Surčinu gomila narodnjaka i poneki roker čekala je let za Cirih. Sasvim logično došlo je do prezasićenja tržišta. Još kad je i Seka (ne Aleksić, ona je bila više puta, već svetska ekonomska kriza), svratila do alpske državice, platežna moć se smanjila. U međuvremenu sam dobio poziv da dođem na slavu njegovog kraljevskog visočanstva Aleksandra Karađorđevića. I to baš u nedelju 13. a 12. "Čorba" svira u Cirihu.

 

Bio sam ubeđen da ću stići na vreme, da ću se iz Ciriha vratiti po podne kao i obično. Bacim se u trošak, dam ženi pare da se picnemo po protokolu, ne ide se svaki dan kod kralja na slavu. Tek na aerodromu saznam da je povratak u šest popodne u nedelju. A slava zakazana za sedam, raspitam se gosti se čekaju najkasnije do pola devet, nema teoretske šanse da stignemo. Istina, Švajcarci lete oko podne, ali ako kupim njihovu kartu, ode cela gaža.

Na aerodromu tužna slika. Umesto bulumente tezgaroša, samo Ksenija Pajčin sa dve igračice ide za Švicu, a Beki Bekić za Beč.

Avion nam kasni dva sata. Konačno se ukrcamo. U Cirihu nas je sačekao Viktor, koji sa ženom Danijelom drži jedino rokersko mesto u gradu diskoteku "Elit", gde ne nastupaju "aspirinci". Svoj objekat je sam napravio, ne plaća kiriju kao većina ugostitelja i živi je dokaz da rokenrol nije mrtav. Nas je povezao Bajaga, gostovao je i Van Gog (idućeg vikenda Ju grupa) i svi su dobro prošli, jer mesto nije preterano veliko, prima oko 300 duša, a toliko ljubitelja roka ima u Švici.

 

Ljubomorna konkurencija mu stalno šalje policiju, kao muzika je preglasna, pa je zbog nečije pakosti (srpski sindrom), lokal bio zatvoren dva meseca. Usput su pustili buvu da se u "Elitu" diluje droga (jeste do moga), a Viktor i društvo su totalno strejt likovi. Zavidljivci su i na našu svirku poslali pandure, napravili smo malu pauzu, sva sreća da to nije pokvarilo sjajnu atmosferu u klubu. Pitali su samo da li imamo radne dozvole (nismo blesavi da radimo na crno), popili piće i otišli da gledaju svoja posla. Nastavili smo sa veseljem, odsvirali još jedan moćan koncert (od kad sam oženjen sve je bolje) i oko pet krenuli ka hotelu.

Zamalo da zaboravim. Ručak je bio fantastičan u jednoj grčkoj kafani. Jeo sam na Tasosu (dva puta letovao) grčku hranu, i uvek mi je smetalo što je prezačinjena. Ovaj pametni Grk je klopu prilagodio švajcarskim stomacima, tako da se jagnjetina topila u ustima.

Zadovoljan, legao sam u šest ujutru. Oko dvojke smo krenuli na aerodrom. Za razliku od prošlog, neslavnog gostovanja u Cirihu (ostali bez gaže, gazda nije reklamirao koncert), ovoga puta bilo je kinte za poklone.

Avion je opet malo kasnio. Nadam se da Karađorđevići neće zameriti Đorđevićima, što nisu stigli na slavu (javio sam). Šteta što nismo ranije dospeli na belu šengen listu, pa je gospođa Đorđević čekala supruga u Srbiji.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here