– ETF polovinu prihoda ostvaruje od istraživačkih projekata i saradnje sa privredom, a od školarine tek 10 odsto. Ostalih 40 odsto trebalo bi da nam daje država, a ona ispunjava samo obavezu da plaća nastavnike. Ne poštuje sopstvenu uredbu o podmirivanju računa za struju, vodu, održavanje, grejanje, studentske aktivnosti, pa to plaćamo sami. Teško je reći koliko nam država duguje, ali se zna da je novac koji dobijemo za sve komunalne troškove manji od računa za grejanje. Ima i fakulteta koji zarađuju samo od školarine, a i sa tim ne mogu mnogo da urade. Ako fakulteti izgube prihode, neki mogu da se zatvore već i zbog hladnog vremena.
Da li bi se u tom slučaju povećala cena studija?
– Iako bi to bilo neminovno, ne bi nam rešilo probleme. Ne možemo da povećamo ni broj studenata jer za to nemamo dozvolu, ni dovoljno prostora i nastavnika. Tehniku studiraju ljudi koji su talentovani, a oni obično nemaju novca, tako da bismo verovatno izgubili i dosta nadarenih.
Kako se sada koristi zarada ETF-a?
– Studenti imaju dosta eksperimentalnog rada, što je i težnja u savremenom obrazovanju. Međutim, vežbanja mogu da se izvode u malim grupama od svega šest studenata, da bi oni sami mogli da izvode oglede i merenja, saznaju kako funkcionišu aparature, a to Ministarstvo prosvete neće da plati. Zato smo uposlili više saradnika, koji drže više časova nego što je propisano i sve to, kao i stimulacije za druge nastavnike, fakultet sam plaća. Ukoliko nam uzmu prihode, vratiće nas na studiranje iz prošlog veka, kada asistent izvodi ogled, a 20 studenata stoji oko njega i samo posmatra. Nažalost, našim vlastima je veoma teško objasniti koliko mora da se ulaže u tehnički fakultet, da bi njegova diploma vredela kao ona sa svetskih univerziteta.
Kao član univerzitetskog senata, kako biste ocenili sprovođenje tzv. bolonjske reforme koja je oživela u Srbiji pre četiri godine?
– Stalno se napada Univerzitet kako nije sproveo Bolonjsku deklaraciju, a smetne se s uma da je promena sistema obrazovanja izuzetno skupa. Ulaganje u visoko obrazovanje je čak smanjeno, iako reforma nalaže da se prepolovi nastavna grupa od 300 studenata, a da nastavnik ne sme da ima previše časova jer mora da ostavi vreme i za usavršavanje i bavljenje naučnim radom. Da bi predavao dva ili tri predmeta na vrhunskom nivou kakvo traži visoko obrazovanje, u struci koja se menja toliko da već za tri godine znanje zastareva, potrebno je više napora, vremena, i, naravno, novca.
Da li je bolonjska reforma učinila studije efikasnijim u Srbiji?
– Namera reforme je da poveća broj visokoobrazovanih ljudi, a bila je usmerena na to da se za što kraće vreme steknu kvalitetna i praktična znanja. Međutim, studenti, naročito u južnim zemljama kao što su Španija, Grčka i Francuska zahtevaju napuštanje bolonje jer više vole stari sistem studiranja, kada se stolica grejala samo mesec-dva pred ispit. Reforma traži stalno pohađanje nastave, učenje i čestu proveru znanja. Kod nas se sve svelo na raspravu o sistemu bodovanja i na to, kome će država platiti školovanje.
