Poplave strašnije od NATO bombi

Veterinar stručni saradnik u ambulanti za male životinje, Miloš Čalić je mislio da su sve životne nevolje ostale iza njega, pre više od jedne decenije kada je sa svežnjem odeće i mnoštvom nesređenih uspomena izbegao iz rodnog Sarajeva. Naravno da ništa nije zaboravio, ali se potrudio da bolna sećanja potisne… Tako je živeo, na pola puta između onoga ko je bio u rodnom gradu i šta je postao u Beogradu. Koliko je dečjih snova, odsanjanih u Sarajevu ostvario. U Beogradu je preživeo i NATO agresiju, ali kaže da mu ni to nije bilo toliko strašno kao ova pobuna prirode koja se obrušila poplavama i klizištima na Srbiju.

– Živim u Boljevcu, selu preko puta Obrenovca i kod nas je veliki balon za prihvatanje ljudi evakuisanih s poplavljenog područja, a nažalost mislim da će se taj prihvatni centar još puniti ljudima, koje sada premeštaju iz hala i hotela u Beogradu. Sve u svemu, mi iz Boljevca smo se sami organizovali. U subotu ujutru, 17. maja sam sa svojim kumom Draganom Ilićem izvezao čamac i krenuo ka Obrenovcu – priča Čalić i kaže da jednostavno, više nije mogao da bude samo nemi posmatrač prirodne katastrofe i užasnutih ljudi, koji su za sobom ostavljali sve ono što su sticali decenijama i kretali u neko od prihvatilišta sa smotuljkom lekova ili najosnovnijih stvari, dokumenata i po neku crkavicu…

Miloš Čalić

– Izašli smo na onaj deo Obrenovca, odnosno deo Teromoelektrane između starog i novog groblja, prema selu Rvatima, koje je samo dan ranije, u petak, 16. maja bio potpuno suv, a te subote je već bio pod vodom. Ideja nam je bila da pomognemo Draganovoj svastiki, zapravo, njenoj porodici, koja je ostala u vodom opasanom i poplavljenom Obrenovcu. Naravno, usput smo spasavali i neke druge ljude na koje smo nailazili – priča Dragan, kome je ova prirodna katastrofa koja je zadesila Srbiju, samo izbistrila sećanja na sarajevske muke.
– Kasnije nam se pridružio i komšija Marko iz Gorske službe i tako smo nas trojica više od 24 sata, neprekidno, prebacivali ljude s jedne strane Obrenovca na drugu, u Boljevce. Mi smo prevozili i životinje, jer smo apsolutno razumeli sve one koji nisu mogli da se rastanu od svojih kućnih ljubimaca – veli Miloš i dodaje kako još uvek oseća gorčinu u ustima, jer se poistovetio sa onima koje je katastrofalna poplava dovela na rub prosjačkog štapa.