Božica Živković, predsednik Udruženja žena žrtava rata Republike Srpske upozorava da je ovaj entitet suočen sa “poplavom izmišljenih žrtava rata” koje za cilj imaju kriminalizaciju ovog entiteta.
Reagujući na inicijativu nekoliko nevladinih organizacija iz Banja Luke i Bijeljine da ni posle četiri godine primene Zakona o žrtvama ratne torture, u Republici Srpskoj nema zvaničnih podataka o broju civilnih žrtava, ali i da su žrtve nesrpske nacionalnosti diskriminsane, Živković kaže da je “samo u Bosni moguće da se broj žrtava rata godinama povećava, a ne smanjuje”.
– U našem udruženju je do sad preminulo 30 članica. Jednostavno biologija i sve ono što su preživele uzele su danak i takva je sudbina svih žrtava bez obzira na naciju i veru. Međutim, neke nevladine organizacije žele da nas uvere da se vremenom broj žrtava rata od koga je prošlo gotovo 30 godine ne smanjuje, već upravo suprotno – uvećava i to isključivo na nacionalnoj osnovi i isključivo na prostoru Republike Srpske, dok u Federaciji BiH tog “fenomena” nema. Takvu fantaziju ni Kusturica ne bi smislio – kaže ironično Živković i dodaje da se u javnosti predstavljaju i “žrtve” koje tokom rata nisu ni boravile na prostoru BiH.
– Mnogi od njih su za vreme rata živeli u inostranstvu, a kad su se vratili u Republiku Srpsku, naprasno su shvatili da su žrtve ratne torture, a da pritom već četiri godine ne žele za to da ponude ni jedan dokaz. I ranije je bilo pokušaja da se Srpska predstavi kao genocidna tvorevina, a svi pripadnici VRS kao ratni zločinci. Kad im kroz brojne sudske postupke to nije uspelo, sad pokušavaju to isto kroz tvrdnje da je broj nesrpskih žrtava rata u Republici Srpskoj daleko veći od postojećeg i da pet godina za registraciju nije dovoljan.
Predsednica Udruženja žena žrtava rata RS kaže da je ova tematika u Srpskoj do sada rešavana kroz dva zakona.
– Prvi Zakon o civilnim žrtvama rata je važio do 2007. godine i objektivno je bio previše komplikovan da bi žrtve zaista mogle da ostvare svoja prava. Uostalom, upravo naše udruženje je to osetilo na svojoj koži. Međutim, Zakonom o žrtvama ratne torture iz 2018, ta procedura je umnogome olakšana. Upravo na moju inicijativu je trajanje tog zakona i vremenski ograničeno do oktobra 2023, jer je ovaj period bio sasvim dovoljan da se i uđe u procedure i ostvari pravo koje svakoj žrtvi pripada. Dakle, za prijavljivanje je ostalo još godinu dana. Nažalost, iza inicijative da se taj rok produži nema ni malo empatije prema žrtvama rata već je reč o nameri koja je “skrojena” u ambasadama u Sarajevu da se u Republici Srpskoj na veštački način proizvede mnogo veći broj žrtava “ratne torture” od realnog, čime bi se država dodatno kriminalizovala i optužila da namerno prikriva žrtve drugih nacionalnosti. Istovremeno, cilj je i da se pokrenu novi sudski postupci za ratne zločine protiv pripadnika VRS, kao da ih na pravdi Boga već dovoljno nije i optuženo i osuđeno – tvrdi na kraju razgovora za “Vesti” Božica Živković.
Jedinstven registar
Ona podseća i na apsurd da na nivou BiH postoji “jedinstven registar žrtava”, ali da ga Bošnjaci zloupotrebljavaju.
– U tom registru se nalaze i Srbi, ali i oni se predstavljaju kao “žrtve srpske agresije”. Verovatno su i sve članice našeg udruženja na tom spisku, a imamo i Bošnjakinje i Hrvatice koje su stradale upravo od pripadnika Armije BiH ili HVO – kaže Živković.
Selektivna pravda
Božica Živković kaže da su većinu nevladinih organizacija koje se bore za zaštitu žrtava ratne torture osnovali pojedinci koji nisu ni bili u BiH tokom rata.
– Očigledno su budžeti nekih zapadnih zemalja dovoljno veliki da mogu da finansiraju i projekte u kojima 30 godina od kraja rata treba da se ponovo aktuelizuje priča o nesrpskim žrtvama ratne torture, a da je pritom i dalje na stotine zločina nad Srbima za koje još niko nije ni optužen, a kamoli da su započeti sudski postupci – ogorčeno primećuje Živković.
