Centralna proslava obeležavanja 950 godina izgradnje i 700 godina od obnove najstarijeg manastira u Srbiji – Prohor Pčinjskog održaće se 6. septembra u prisustvu kompletnog državnog rukovodstva na čelu sa predsednikom Srbije koji je i pokrovitelj ove manifestacije.
Episkop vranjski, vladika Pahomije kaže da je pandemija COVID-19 virusa samo delimično narušila planove obeležavanja značajnog jubileja, a u razgovoru za “Vesti” poručuje da je srpski narod do sada olako zaboravljao svoju bogatu istoriju, te da je zbog češćih pokušaja prisvajanja srpskih svetinja neophodno da se one što pee popišu i u svim mestima gde su Srbi nekada živeli.
– Nažalost, mnoge srpske svetinje su iščezle iz naše svesti, pa su drugi počeli da ih svojataju i da nam zatim objašnjavaju da nisu naše – naglašava episkop vranjski.
Vreme stradanja
Koliko je pandemija poremetila planove oko proslave jubileja?
– Izvršni odbor – operativno telo Organizacionog odbora proslave je odlučio da centralna manifestacija planirana za 17. maj bude pomerena za 6. septembar. Tada bi trebalo da se održi i Sveti arhijerejski sabor.
Pokrovitelj centralne manifestacije je predsednik Srbije. Koliko je za Crkvu bilo bitno da država stane iza ove proslave?
– Velika je stvar da se država odazvala predlogu Eparhijskog saveta jer svaki kamen manastira Prohor Pčinjski je srpski i samim tim obličje svega srpskog. Podizali su ga srpski vladari i srpski narod i otuda je i bilo logično da predsednik države bude pokrovitelj ove godišnjice. Podsetiću da je manastir u 11. veku podigao vizantijski car Roman IV
Diogen, ali sve posle toga je zapravo deo srpske istorije. Kralj Milutin ga je u 14. veku obnovio, živopise su radili najpoznatiji ikonopisci tog doba. Čak i kada su Turci porušili ovu svetinju, 1888. je započela velika obnova koja je završena 1904. zahvaljujući velikim sredstvima koja je tada dao Aleksandar Obrenović. I kasnije, kad je posle Berlinskog kongresa manastir Prohor Pčinjski bio centar otpora turskoj vlasti, kralj Petar Oslobodilac je podigao prelep monaški konak koji sve do današnjih dana nije bio završen. Očekujemo da će biti osvećen upravo na dan centralne proslave.
Manastir Prohor Pčinjski je poput mnogih drugih srpskih svetinja “prisvajan”. Taj se “virus” kasnije preneo i na Kosovo i Crnu Goru?
– Činjenica da se naše svetinje prisvajaju pre svega je naša neodgovornost, a tu mislim na stručnjake i nadležne institucije. Ne smemo smetnuti s uma da otimanje našeg kulturnog bogatstva i svetinja nije počelo od juče. Ko danas uopšte pominje Staru Srbiju, nemanjićke svetinje po Severnoj Makedoniji, a u Skoplju je proglašena naša carevina, tamo je proglašena naša Patrijaršija? Ništa bolja situacija nije i ako za primer uzmemo šopski kraj. Ko zna danas da je kralj Stefan Dečanski nakon Velbuždske bitke u današnjem Ćustedilu podigao crkvu spasilnicu koja je preživela čak i tursko ropstvo sve do 1914. ili 1915. Tada su je Bugari porušili da ne bi ostao nikakav trag o srpskom prisustvu na tim prostorima. I nikom ništa. Sve te svetinje su na kraju, u našoj svesti kao naroda, prosto nestale, niko o njima više ne govori. Nisu mošti kralja Milutina s najezdom Turaka iz Banjske izmeštene na neko nepoznato mesto, već na prostor gde su Srbi tada postojali i gde je sazidao crkvu u Sofiji. Nažalost, sve se to kod nas zaboravlja. Jeste, bile su takve istorijske okolnosti, ratovi, brojne nevolje i stradanja, a zatim i vreme komunizma u kome nije smela da se kaže nijedna reč. Sve je to doprinelo da se prećutno zaborave te naše svetinje, ali to nas ne opravdava da se i dalje tako ponašamo prema svojoj istoriji i da nastavljamo da je se ne sećamo.
Čudo u Crnoj Gori
To prekrajanje istorije se danas ogleda u tezi da su sve srpske svetinje na Kosovu zapravo “zaostavština” Ilira?
– Zato i jeste veoma važno da se stručnošću tome suprotstavimo. Tu pre svega mislim na naše institucije koje se bave zaštitom kulturne i istorijske baštine, zatim institute za istoriju i arheologiju i na kraju SANU. Morao bi da se formira institut kome će jedini zadatak biti da se popišu sve naše svetinje. Time nikoga ne bismo ugrozili i ne vidim da bi nekome moglo da smeta. Naše zalaganje da se na veličanstven način obeleži 950 godina manastira Prohor Pčinjski, zapravo, u osnovi ima nastojanje da kod srpskog naroda stigne glas o bogatstvu koje su nam preci ostavili. Čak i priča o ovom manastiru zapravo za pouku ima da je oko njega još najmanje 160 drugih crkava što iz srednjeg, a što iz 18. i 19. veka koje su obnavljane na temeljima crkava podignutim mnogo ranije. To je veliko kulturno bogatstvo koje pokazuje da su Srbi i u ona teška vremena, u doba ropstva gradili i obnavljali svoje svetinje, a mi danas ne možemo, iz ovog ili onog razloga, ni da ih pobrojimo. Slažemo se da smo preživeli godine, vekove stradanja, ali ne može čovek stalno da kuka nad svojom sudbinom. Poklekli smo, a nadam se da ćemo se uz božju pomoć uspraviti.
Albanci biju bitku da Kosovo uđe u Unesko. Plašite li se da bi na taj način Srbija došla do pozicije da dokazuje da je nešto njeno?
– Nažalost, tako je, ali sami smo krivi. Naš nedostatak je što nas je sramota da kažemo kakvo kulturno-istorijsko bogatstvo imamo. Danas svi znamo za Hilandar i šta znači za našu istoriju i veru, a svaki manastir u Srbiji je mali Hilandar. Zar treba podsećati da Prohor Pčinjski stariji od Hilandara? Zaboravljamo našu istoriju kao hrišćanskog naroda i u najboljem slučaju u svesti nam je da imamo hrišćanstvo od vremena Ćirila i Metodija. Upravo na prostorima današnje Vranjske eparhije su dokazi da je hrišćanstvo ovde postojalo mnogo ranije. U selu Kruševici smo pronašli baziliku sa apsidom širokom 19 metara, a potiče iz 5. veka. I kad se pravio auto-put pronađeni su hrišćanski grobovi iz 4. veka. Sve to govori da je hrišćanstvo ovde imalo utemeljenje još iz apostolskih vremena. Nažalost, sve te svetinje su iščezle iz naše svesti, a onda su drugi počeli da ih svojataju i da nam objašnjavaju da nisu naše. Ponavljam, zbog toga bi moralo ozbiljno da se započne s popisom i identifikacijom našeg kulturno-istorijskog, hrišćanskog bogatstva koje su nam preci ostavili, a mi se ponašamo, čini mi se, kao da je dobra stvar to što su nam ih drugi prisvojili da se mi nadalje ne bi brinuli o njima.
Sličan scenario se danas odvija i u Crnoj Gori?
– Pilot projekat za takve planove bila je Makedonija. Sada se sve ponavlja. Stvara se nov identitet na osnovu nečega što prosto nema nikakvog utemeljenja. U Crnoj Gori se desilo zaista jedno veliko čudo jer svako ko poznaje stanje u ovoj državi, a posebno iz perioda sedamdesetih godina, to nije mogao očekivati. Ali, hvala Bogu, molitve i koreni tih naših svetitelja su okrepili narod i bdenjima tog naroda razbuktali veru, pa se sazidalo, izgradilo ovo čudo neviđeno, ovo svedočenje o istrajnosti naroda da zaštiti svoju veru i svoje svetinje. Osetio je narod da mu nije ugrožen samo nacionalni, već i verski identitet. Takvo ispovedništvo kako episkopa i klira, sveštenstva i monaštva, tako i verujućeg naroda govore o celoj punoći crkve.
Duhovni genocid
Mogu li vlasti u Crnoj Gori da pobede Crkvu?
– Kada imate situaciju da nema razlike između onog deteta koje uzvikuje “Šta se smeješ, ovo je ozbiljna stvar” i reči episkopa, svakome bude jasno da je to sada borba dobra i zla. Mi u Crkvi imamo tu veru da je Gospod s nama i da će istina pobediti pre ili kasnije. Svaka vlast je prolazna, a bilo je mnogo većih carevina od crnogorske koje nisu mogle da pobede Crkvu.
Ništa manje komplikovano nije i kada je reč o jugu Srbije. Malo-malo pa se može čuti da bi taj deo mogao pripasti Kosovu?
– Taj program na ovim prostorima dugo postoji, još od Drugog svetskog rata s okupacijom Bugara, a zatim zahvaljujući komunističkoj partiji koja je nastavila tu politiku antisrpstva. Taj kontinuitet je proizvelo da je mnogo našeg sveta otišlo s ovih prostora. To se najbolje vidi po crkvenim knjigama rođenih, venčanih i umrlih, a posebno u opštinama Preševo i Bujanovac gde i dalje traje taj egzodus. Narod je otišao, crkve smo uglavnom, hvala Bogu zaštitili, ali se sada uništavaju naša groblja, kao i imanja koja Srbi nisu prodali. Ta imovina se i dalje uzurpira. Ovih dana je, bez ikakve najave, na crkvenoj imovini podignuta zgrada lovačkog društva kod Preševa. Često se danas može čuti da u tim opštinama zapravo nikada nije bilo Srba i hrišćana, pa i ne treba da bude srpsko. Prećutkuje se da su tamo nemanjićki temelji. Car Dušan i Sveti kralj Stefan Dečanski su na tim prostorima podizali svoje hilandarske metohe. U Velikom Trnovcu kod Bujanovca odakle je poslednji Srbin otišao 1972. ili 1973, nalazi se njihova crkva Cara Konstantina i carice Jelene. U Lučanima se takođe nalazila crkva Svetog Nikole, metoh manastira Hilandar. U Oraovici je manastir Svetog Đorđa iz 14. veka. Poslednji Srbin je tamo umro 1996, a na godišnjicu njegove smrti Albanci su porušili sve spomenike. To je jasno pokazivanje neprijateljstva prema narodu i veri. Nismo mi krivi što smo Srbi, već zato što smo hrišćani. Postoji program koji oni odavno sprovode na ovim prostorima, a cilj je da mi nestanemo. Otuda je najbolji opis trenutnog stanja da je nad našim narodom u toku duhovni genocid. Nadam se da ćemo uskoro završiti monografiju u kojoj će biti popisane sve te svetinje.
Plaši li vas mogućnosti da Srbi nestanu sa juga Srbije?
– Moramo da živimo, tu nas je Bog poslao i moramo da istrajemo, opstajemo i istrajavamo i čuvamo i štitimo ono što su nam naši preci ostavili i da prosto krepimo ovo naroda što je ostalo. Ljude koji su otišli pozivamo da barem dođu na praznike, a mogli bi da počnu da se vraćaju jer kod naroda treba da se stvori potreba za istrajnošću, za potporom u nevolji.
Odvojili smo se od svetinja
– Hvala Bogu, naš narod na Kosovu istrajava, a sve zahvaljujući svojoj veru i ljubavi prema tim svetinjama, osećajući da smo ovde poslati da istrajemo, da veru sačuvamo i svedočimo onu veru koju su naši preci verovali i da se sa njima sjedinimo u Carstvu nebeskom. To je suština našeg života ovde, u ovom svetu. Nikada hrišćanima nije bilo lako, ali nikada nisu bežali. Uvek su bili svedoci Hrista raspetog i vaskrslog i tako su i svetitelji radili, tako je i Sveti Prohor pomagao našem narodu. Drugo je to što se naš narod odvojio od svetinja, pa onda kao list koji se otkine od grane, dozvoljava da ga vetar nosi u svim pravcima. Ali, nadamo se da će se to promeniti – ističe episkop vranjski.
Nečastivi u nebranom grožđu
Vladika Joanikije je zapazio da je vlast u Crnoj Gori prvo zaratila sa Njegošem, a zatim i sa Vasilijem Ostroškim?
– Vlasti u Crnoj Gori su zaratili protiv Hrista. Svi svetitelji nisu ništa bez Hrista i tu silu i imaju od Gospoda našeg Isusa Hrista. Dakle, nisu vlasti u Crnoj Gori ni protiv mitropolita ili vladika ili naroda kao ličnosti, već zato što oni ispovedaju Hrista. To je borba nečastivoga koji se sada našao u nebranom grožđu. Nečastivi je mislio da u Crnoj Gori nema više hrišćanstva ni kamen na kamenu, posebno ako se uzme u obzir koliko je sveštenika tamo pobijeno 1945, a zatim i kasnije, koliko se vera proganjala da ljudi nisu mogli dostojno da budu sahranjivani, već su bacani po jamama i vrtačama. To svedočim jer sam i sam tamo bio sedamdesetih godina. Crkva je tada bila gonjena, a sveštenstvo i monaštvo je prolazilo strašan teror komunističkog sistema. Još tada je dakle počela ta borba protiv Hrista. Ali svako ko se usudio da krene u takvu borbu nikada nije mogao da opstane. Božja je poslednja.
Spremnost države da pomogne
Kako ste zadovoljni načinom na koji se država uključila u obeležavanje 950 godina postojanja Prohor Pčinjskog?
– Sve odluke se donose u saradnji sa Svetim arhijerejskim sinodom, a u Organizacionom odboru se nalazi veliki broj predstavnika SANU, Matice srpske, Vlade Srbije, Vojske Srbije, ali i profesora brojnih fakulteta, uglednih naučnih, kulturnih i javnih radnika iz Srbije, ali i Severne Makedonije. U ime predsednika Srbije kao pokrovitelja centralne manifestacije obeležavanja 950 godina Prohora Pčinjskog je njegov generalni sekretar Nikola Selaković koji nam je više puta ponovio spremnost države da pomogne u svim segmentima organizacije. Važno je razumeti da manastir Prohor Pčinjski nikada nije imao svoje duhovno zračenje samo oko reke Pčinje, već je kroz vekove dosezao sve do iza Gnjilana i Skopske Crne Gore. Drugo je to što su u međuvremenu postavljene granice – naglašava episkop vranjski.
Zakon bezakonja
Vladici i sveštenstvu i dalje preti sudski proces. Da li Vas je iznenadio takav odnos prema predstavnicima Crkve?
– Morali su im naći neki razlog, ali i dalje ne mogu da razumem zbog čega je sve tako rađeno. Kaže narodna mudrost da Bog kada nekoga hoće da upropasti, onda mu uzme razum. E, njima je baš uzeo razum. Nema nikakve logike da prave takve poteze, a uporno sebi zadaju autogolove. Doneli su zakon koji je bezakonje i to još od vremena cara Konstantina i Milanskog edikta. Ni Turci nisu Crkvi uzimali imovinu, čak su je i komunisti na kraju vraćali. Nijedna iole razumna vlast ne dira u verske slobode, a oni su krenuli i videćemo kako će se završiti. Nadamo se u Boga da će Sveti Vasilije svojim molitvama da im pripomogne i da ih urazimu.
Granice se menjaju – ne i vera
Plašite li se da bi tri opštine sa juga Srbije mogle da se pripoje Kosovu?
– A zašto ne idete logikom da Kosovo pripoje Srbiji? Zbog čega bismo se toga plašili. Države i granice se menjaju, a hrišćani treba da ostanu tamo gde su. A sada, što kažu sila Boga ne moli, Bog silu ne voli. Velike sile to odlučuju, seku ovako, seku onako, pišu granice kako hoće i kako im se prohte, ali to ne znači da mi treba da se sklonimo, već suprotno, da istrajemo i da im kažemo da to nije dobro ni za njih, a ni za naše komšije. U Kuranu stoji da ne treba činiti drugome nevolju i ne biti u sukobu sa komšijama, ali sada su došle neke nove generacije koje prosto nisu ni pravi vernici, već zadojeni neprijateljstvom od malih nogu, u mržnji prema svemu što je srpsko. Ali, veća je muka njima što to rade nego nama koji trpimo. Ogromna je muka u onome ko zlo čini drugome čoveku, a da ga niti poznajte niti mu je ovaj bilo kakvo zlo učinio.
Monografija manastira
Vladika Pahomije ističe da su povodom značajnog jubileja u vranjskoj eparhiji posebno ponosni na svoju izdavačku delatnost, a kruna tog rada je sveobuhvatna monografija o manastiru Prohor Pčinjski izdata 2015. godine.
– Sticajem istorijskih nevolja manastir je pomalo bio zapostavljan od naših stručnjaka i istoričara umetnosti, pa nismo imali adekvatnu monografiju. Prvu je uradio Jovan Hadži Vasiljević 1900. godine, zatim 1924. iguman manastira, da bi pedesetih godina prošlog veka bila urađena još jedna. Ali, sve su to bile monografije u kojima manastir nije temeljno obrađen. Otuda smo 2010. započeli veliki posao koji smo poverili Filozofskom fakultetu iz Beograda, na čelu sa profesorom Nenadom Makuljevićem i još 15 drugih stručnjaka. Oni su sačinili obimnu monografija gde je manastir Sveti Prohor Pčinjski osvetljen sa svim stanovništa i na taj način postao poznat našoj kulturnoj javnosti. Nažalost, do tada su ga više obrađivali Bugari i Makedonci – ističe vladika Pahomije.
Osveštanje novog prestola
Vladika Pahomije kaže da su u sklopu obeležavanja vredne godišnjice, 24. maja, na praznik Svetog Ćirila i Metodija, osveštali novi presto u manastirskoj crkvi i tamo preneli deo moštiju svetitelja, Prepodobnog Justina, velikomučenice Marine, ispovednika igumana Vladimira, mošti učenika vitlejemskih, mučenika savaijskih, surduličkih i jasenovačkih.
– Sticajem istorijskih okolnosti koje su se dešavale na ovim prostorima manastir je pratio istoriju našeg naroda i krajem 19. i početkom 20. veka, odnosno posle Berlinskog kongresa kada je uspostavljena granica između Kneževine Srbije i Turske, manastir je ostavljen u Turskoj. Otuda je, kada je počelo podizanje nove crkve u kompleksu manastira, manastir faktički bio u ropstvu i nije bilo mogućnosti da te 1904. godine crkva bude osvećena, već je to bilo malo osvećenje. Posle toga su takođe okolnosti to sprečavale, počev od Balkanskih ratova, pa Prvog i Drugog svetskog rata. Otuda smo povodom 950 godina postojanja manastira uradili novi presto i položili mošti – navodi vladika Pahomije.
Crkva-brvnara
U čast 950 godina osnivanja i 700 godina obnove manastira Prohor Pčinski, vladika Pahomije je u saslušenje sveštenstva i monaštva krajem maja na planini Kozjak, tri kilometara od manastira Prohor Pčinjski osveštao crkvu-brvnaru na mestu isposnice u kojoj se podvižavao Prohor Pčinjski.
Crkva-brvnara je posvećena Svetom Sisoju Velikom, a vladika Pahomije objašnjava da su odabrali upravo ovog svetitelja jer su obojica delili slične sudbine u različitim vremenima.
Duga istorija prisvajanja
Manastir su prisvajali i Bugari, ali i Makedonci?
– Tako je. Navodno je u ovom manastiru 1944. ili 1945. formirana makedonska država, pa je to valjda bio osnov da se tvrdi da im pripada. Ali, ne može se suditi o istoriji tako što ćete negde ručati ili kafu popiti i potom reći: “Ovo je sada moje.” Nažalost, prisvajanje ovog manastira je počelo mnogo pre Drugog svetskog rata.
