Boks mi je dao sve. Da se ponovo rodim, opet bih mu posvetio život!
Ovako na početku razgovora kaže Miroslav Popović, legenda našeg boksa. Čovek koji je u i pokraj "magičnog četvorougla" bio sve – i borac, i trener, selektor i funkcioner.
– Zahvaljujući boksu, više puta sam obišao svet. Sedeo i sa naučnim radnicima, i sa kraljevima i prinčevima, i sa gangsterima. Zato što svi oni vole ovaj sport – priča popularni Pop.
Rođeni Cetinjanin seća se da je kao dete u Beranama voleo da se tuče, da ga je u boks odveo komšija koji je bio u Partizanu. Prava karijera počela je, ipak, sa studentskim danima u Beogradu. Nosio je rukavice u Železničaru, pa u pančevačkom Dinamu, ali je sa 28 godina uvideo da bolje prolaze treneri i funkcioneri… Sa diplomom Fakulteta za fizičku kulturu otišao je u beogradski Radnički, dokazao se, vodio "krstaše" do četiri šampionske titule u strahovitoj konkurenciji stare Jugoslavije. Ušao je i u stručni štab reprezentacije, upijao svaku reč čika Bruna Hrastinskog. Kasnije, posle Gojka Radunovića, dočekao je priliku da i sam bude selektor.
– Poslednja olimpijska medalja za naš boks osvojena je za vreme mog selektorskog mandata – kaže s ponosom. – Tu bronzu doneo je Damir Škaro još u Seulu 1988.
Kao pomoćni trener državnog tima ima udeo i u "zlatu" Slobodana Kačara na OI u Moskvi ’80, trenirao je i Mirka Puzovića, Ljubišu Simića, Vukašina Dobrašinovića… Kao trener, u ekipnoj i pojedinačnoj konkurenciji, osvojio je oko 200 odličja, od toga 34 zlatnih!
Kad u ponedeljak, 4. avgusta, bude proslavljao 68. rođendan, Popu će se usijati telefon. Zvaće ga čestitati iz celog sveta. Ceo dan.
Za kraj:
– Boks nije plemenita veština – tvrdi Miroslav Popović. – To je grub i težak sport. Plemeniti su ljudi koji se bave boksom. Jer, posle svake borbe – sledi zagrljaj.
