Đaci Srpske škole u Hanoveru koja radi pri hramu Svetog Save, posle pet meseci su se vratili u školske klupe, što je svima pričinilo veliku radost. Tome je doprinelo što je broj zaraženih na sto hiljada stanovnika (takozvani incidenc) u Nemačkoj prethodnih meseci stalno opadao, a u subotu 12. juna bio 18,3.
Kada smo u subotu navratili u školu već u porti nas je dočekala muzika i pesma. Najmlađa grupa je istovremeno imala pevanje i folklor. Jelena Agbaba Milosavljević je klavir zbog oblačnog vremena oprezno prinela vratima tako da može da se čuje i napolju i unutra. U porti je učiteljica Nataša Macanović s mlađom grupom ( 2, 3. i 4. razred ) vežbala igru i pesmu. Deca su uz potrebno odstojanje skinula maske pa je pesma “Eci peci pec, ti si mala preprelica, a ja mali zec” mogla sasvim jasno da se čuje. Bilo je oblačno, a posle prvih krupnih kapi kiše “preprelice i zečići” gnezdo su potražili u gornjoj sali.
U donjoj sali je tiho. Učiteljica Marija Arsić sa svojih šest mališana udobno se smestila. Dva dečaka su otišla na čas srpskog pa su ostale samo četiri devojčice: Anđelina (4), Maša (6) Mila (4) i Lena (6). Anđelina se veoma obradovala kad se njen brat vratio. Na stolu blokovi za crtanje i bojice. Danas, lepeći male papiriće, na većem formatu bloka, prave početna slova svojih imena. Lena pravi lovo L, a od učiteljice traži mapu da pokaže i druge crteže.
– Svako dete kad dođe dobije mapu u koju skupljamo sve što naprave. Kada porastu do škole i prestanu da dolaze kod nas, oni svoju mapu ponesu sobom. Tako kasnije imaju lepu uspomenu iz svog predškolskog doba – objašnjava učiteljica Marija.
Iz velike sale se ulazi u prostoriju u kojoj su još dve učionice. U većoj učiteljica Svetlana Bojić predaje srpski starijoj grupi, a u manjoj učionici je Brankica Ot, koja je nadležna za one koji dođu a srpski uopšte ne znaju. Kod učiteljice Bojić problem je teži jer se “bije boj” za ćirilicu, a ta bitka nije nimalo laka naročito ove školske godine, kada se pet meseci nisu ni videli u učionici.
– Mi se nismo viđali, ali nastava praktično nikada nije bila potpuno prekinuta. Puno su radili roditelji, a imali smo i veze telefonom. Zadatke smo im slali poštom. Pravu onlajn nastavu nismo imali, ali smo se dobro snašli i u uslovima koje smo sami stvorili – kaže učiteljica Bojić koja je uverena da će korona da se stiša i da će u idućoj godini sve ići mnogo lakše.
Ona dodaje da nema nekog zaostatka gradiva koje će puno da opterećuje đake i nastavnice.
– Sad imamo još mesec dana i moramo “dobro da pritisnemo”, a iduće školske godine samo nastavimo tu gde smo stali – reče učiteljica Bojić žureći na čas koji je već počeo.
Kraj godine bez priredbe
Letnji raspust u nemačkim školama u Donjoj Saksoniji počinje u sredu 21. jula, a u Srpskoj školi jedan vikend pre, što znači 17. jula.
– Još se nismo ništa dogovorili oko obeležavanja kraja školske godine, ali je sasvim sigurno da tradicionalne velike priredbe neće biti. Uz molitvu, možda neka prigodna recitacija. Deci će od dokumenata biti izdate samo potvrde kojima u nemačkoj školi dokazuju da su pohađali nastavu na maternjem jeziku – kaže nastavnica Bojić.
Roditelji odlučuju o vakcini
Prema novim državnim odredbama roditelji u Nemačkoj sami mogu da odluče da li će svoje dete od 12 do 18 godina da vakcinišu protiv korona virusa. Prema mom iskustvu iz nemačke škole, ja svoju decu ne bih vakcinisala. U školi gde sam zaposlena, svaki razred je imao po pet, šest obolelih i svi su to preboleli kao lakši oblik gripa – kaže nastavnica Bojić koja je nekoliko puta “izdržavala karantin”.
Strpljive majke i očevi
U porti na samom izlazu prema parkingu svoju decu čekale su Tanja Perić, Aleksandra Božić, Nensi Grbić i Vera Einnolf koja reče da čeka sinove Ravia i Kirana i uzgred nam “strogo” skrenu pažnju da se njeno prezime piše sa dva n.
Na izlazu u gornjoj sali srećemo Miroslava Šunića sekretara srpskog fudbalskog kluba SFK Hannovera 96. Dok čeka svog školarca on kaže da je koronu davno preboleo i da je na tu neugodnost već zaboravio.
