Ko se voli – taj se grli. A šta voli učiteljica – vole i njeni đaci. Tako je u pariskoj dopunskoj školi pri parohiji Sv. Save, u ulici Simplon, kod starešine hrama prote Nikole Škrbića i nastavnice Ljubice Burgić.
O čemu je ovde reč? O koronom izazvanoj onlajn nastavi, o želji da se đaci ponovo uživo sretnu, radosti što može biti drug uz druga, podeli đačkih knjižica, tradicionalnoj završnoj školskoj priredbi i odlasku na zarađeni rasput, kada za srećan put izgrli svoj svoga. “Svi smo mi svoji”, pravilo je u našoj dijaspori.
Učiteljica Ljubica je celim bićem predata svom pozivu.
– Nema lepšeg posla od mog. Veliko je zadovoljstvo raditi sa mladim ljudima. Nema loše energije. Prethodnih meseci su se žalili, da su se svi mnogo uželeli druženja. Na ovom prvom susretu posle dugo vremena ili bolje rečeno rastanku pred raspust, ponašali su kao da se više nikad neće videti. Ljubav ne može da se sakrije – monolog je ljupke Ljubice.
Poželeli i sitne svađe
U svečanoj sali hrama Sv. Save okupili se mališani, a i njihovi roditelji. Svi zajedno, ponovo u klupku radosti.
– Čovek je, kao društveno biće, po prirodi opredeljen za život u zajednici koja je i osnova ispoljavanja ljudskog postojanja, nije dobro biti sam. Svoju ličnost čovek izgrađuje u društvu i pod uticajem društva u kome boravi. Pandemija korona virusa je dokazala da je čovek društveno biće, neophodni su mu društvo i druženje – razrada je veroučitelja Nikole Stojanovića.
Prisetio se Nikola nastave na daljinu nad kojom se nadvisio nedostatak živog kontakta, druženja, zadirkivanja, pa i dečjih bezazlenih svađa koje izgrađuju i formiraju ličnost.
– Velika su sreća ponovni susreti povodom završne školske svečanosti. Svako će se pokazati u najboljem svetlu – najavio je veroučitelj.
Ko će najbolje recitovati, glumiti, pevati, ko će se uspešno izboriti sa tremom, kome će se najviše aplaudirati? Bila su to pitanja na startu, u finišu je stigao jedan odgovor:
– Svako je bio najbolji!
A šta je to što učiteljica voli i svi je oponašaju? Ljubica voli lepu reč pretočenu u pesmu ili prozu i kad bi imala vremena ne bi knjigu iz ruke ispuštala, što je vešto i nenametljivo prenosila na svoje đake. Zato ovoj mlađariji koja voli maternji jezik nije bilo teško da nauči uloge za priredbu, a tu se shvatilo zašto je škola dobrodošla i zašto je u đačkim knjižicama onoliko dobrih ocena.
Dakle, priredba je bila prvoklasna.
Stihovi, gluma, pesma
“Auuu što je škola zgodna, leči lenjost i samoću… Kad nisam u svojoj školi, mene moja duša boli, nema one družine, da delimo užine”, stihove Ljubomira Ršumovića govorio je Anton Harmburu Humavo.
Emocije poete Miroslava Antića preneo je Saša Podevan:
– Ima jedan čuperak plavi, zamisli gde? U mojoj glavi.
Eto, da poludiš od tog čuperka, otkriva Saša, čuperak je jedne Sanje iz šestog “a”.
Recitovali su učenici i stihove Desanke Maksimović, Duška Radovića, Branka Stevanovića, Dejana Aleksića, pesma “Kraljević Marko” je u desetercu ispevana, ipak, da je deca razumeju.
Na red je došla prava gluma, odlomak iz “Pokondirene tikve” Jovana Sterije Popovića. Umišljenu i “za gospodstvo stvorenu” majku Femu odlično je odigrala Ana Isidorović, baš kao i Lena Mene, ćerku Evicu koja ne želi da bude “nobles”, već normalna, voli ujaka čizmara, pere suđe, hoće da pomaže, radi… Sve to đaci pamte, upijaju životne savete.
I pesma se zalelujala! Oformila ova škola hor, poju dečica” “Pred Senkinom kućom”, “Rastao sam pored Dunava”, “Pevam danju, pevam noću”… Da uživaš, zato su i deljene petice, a gledaoci-roditelji zaključili da će mnogi od đaka stasati u prave umetnike. Pa i da se to ne desi, već su sada mnogo uradili: svi govore srpski, znaju ćirilicu i vole maticu Srbiju.
– Bilo mi je mnogo milo da ponovo vidim nasmejanu dečicu kako sa velikom tremom i puno radosti spremaju dugo očekivanu priredbu, uprkos teškoj i izolovanoj protekloj godini i onlajn nastavi, a potom da na priredbi blistaju, uz veliku podršku učiteljice i oduševljenje roditelja. Jedva smo dočekali da se sa virtuelnog pređe na pravo druženje, kakvo i treba da bude. Hvala bogu, opet se u crkvenoj sali čuju dečji glasići i pesma, jeste, deca su ukras sveta – opisivao je veseljak Mišel Isidorović, Anin tata.
Podeljene su đačke knjižice i pohvale i za nagradu knjige. Učiteljica Ljubica izabrala najlepše. Unapred se zna da će svako dete pročitati svoju, jer kad knjige voli učiteljica, vole ih i njeni đaci.
Koncert
Organizujući koncert, čika Vojin Jagličić, mlađani profesor klavira je kroz muzičke numere predstavio svoje onlajn đake. Program ozbiljan, Betoven, Mocart, Čajkovski i drugi kompozitori, a ovakav je bio redosled izvođača i kompozicija: Sofi Ibrahim – “Kukavica” i “Na kraj sela žuta kuća”, Anton Haramburu Homavo – “Labudovo jezero” i “Peta simfonija”, Lene Mene – “Marseljeza” i “Za Elizu” , Maksim Tomić – “Na Avinjonskom mostu”, “Na klizalištu” i “Žubor potoka” i Mateo Mene – “Bože pravde” i “Sonata KV 545”.
Bez mikrofona
Dečji glasići nisu moćni, obično ih pojačavaju mikrofoni. Ovaj put nije bilo razglasa.
– Zbog korone nismo koristili mikrofone, ne treba da u njih duvamo – odlučila je Ljubica.
Porodica Koradi
U ovoj družini, posebno je zanimljiva porodica Koradi koja je posle Pariza na nekoliko godina otišla u Dubai, pa se ponovo nastanila u Parizu. Dece je šestoro: Ugo, Luka, Ava, Rita, Eva i Tara. Tri člana ove porodice su pre deset godina išli u srpsku dopunsku školu, najstarija od njih je sada student. Svi perfektno govore srpski, a na ovoj priredbi se posebno istakao Luka koji je recitovao tešku Bodlerovu pesmu “Albatros”.
Pamtimo žrtve
Svi đaci učiteljice Ljubice veoma dobro poznaju pesmu “Krvava bajka” (Desanka Maksimović), tugovanku o danu kad su đaci iz školskih klupa odvedeni na streljanje. Žrtve rata treba pamtiti, što je jedna od lekcija naših mladih u rasejanju.
Svi su protini unuci
Tokom završne školske priredbe, devetnaestu godinu zaredom prota Nikola sedi u prvom redu. Taj dugi put, ovako opisuje nastavnica Ljubica:
– Za divljenje je koliko nam je odan. Neizmerno voli decu, kao da je svako njegovo unuče. Uvek svim prisutnim poželi dobrodošlicu, a u nastavku svako dete pažljivo odsluša, ne trepne, ne promakne mu nijedan stih, ako treba osmehom ih ohrabri. Mnogo aplaudira. Prota Nikola je naš motor i naša duša.
Samo da se zna, “čika protu Nikolu” i učiteljicu Ljubicu mnogo vole Lena, Ugo, Anton, Stevan, Luka, dve Angeline, dve Ane, Rita, Maksim, Vojin, Sara, Tim, Zoe, Karla, Stefan, Tijana, Saša…
