Više od 200.000 osoba u Švajcarskoj zarađuje za život čišćenjem, a radi se uglavnom o migrantima, najčešće ženama. Zarade od tog posla su često jedva dovoljne za preživljavanje.
Marijane Plečer je publicistkinja i autor brojnih dokumentarnih filmova još od 1980-ih, za koje je dobijala mnoge nagrade. Godinama se specijalizovala za pitanja migracija. Ona je i autor knjige “Ko čisti Švajcarsku” u kojoj predstavlja jedanaest migranata koji rade u sektoru čišćenja za već pomenute minimalne plate.
Švajcarski nezavisni portal objavio je izvode iz dva poglavlja te knjige. U prvom delu počinje ličnom pričom o svojoj baki koja je, kao udovica sa sela, došla da živi sa troje dece u industrijskoj četvrti Ciriha.
Baka je pre stotinak godina čistila “otmene kuće”, kako ih je zvala, uglavnom na poznatoj bogataškoj Zlatnoj obali Ciriha. Nije mnogo govorila, samo da su njeni kasniji bolovi u kolenima i prstima nastali zbog čišćenja. U to vreme, taj posao su gotovo isključivo radile Švajcarkinje koje su išle od kuće do kuće i tražile posao.
Danas u ovoj branši zvanično ima registrovanih oko 5.500 kompanija, sa desetinama hiljada privatnih poslodavaca i više od 200.000 ljudi koji za život zarađuju čišćenjem. Reč je o osobama s legalnim ili polulegalnim statusom i onih sa radnom dozvolom.
Međutim, mnogo je onih bez rešenog boravišnog statusa koji praktično žive ilegalno u Švajcarskoj, a bar polovina njih čisti u privatnim domaćinstvima. Većina (žena) rade samo pola radnog vremena jer imaju decu i kao samohrani roditelji moraju da ih čuvaju ili jednostavno ne mogu da nađu neki drugi posao.
Čišćenje je uvek nudilo ljudima koji su došli u Švajcarsku bez školskih diploma i znanja jezika mogućnost da brzo zarade novac. Mnogi su od početka radili neprijavljeno, a loša reputacija koju ova branša i sam posao imaju potiče od tih ranih dana, navodi autorka Plečer:
– Svako može da čisti, čišćenje je lako i jeftino, što je uvreženo mišljenje.
Ali, mnoge firme krše odredbe o platama. Brojne kompanije, banke, škole i javne ustanove angažovale su privatne firme za čišćenje što je dovelo do znatno nižih plata, a u mnogim slučajevima i do znatno nižih socijalnih doprinosa i slabije zaštite od otpuštanja, naveli su funkcioneri sindikata UNIA i Švajcarske asocijacije zaposlenih u javnim službama VPOD.
Poslovanje firmi za čišćenje se proverava i prekršaji mogu da budu kažnjeni. U 2020. godini u Švajcarskoj, na nemačkom govornom području inspekcija je bila u 194 kompanije i ustanovila da je 58 odsto njih kršilo propise.
Često se iskorišćavaju sunarodnici. Ništa nije lakše nego pokrenuti firmu za čišćenje. Jedva da je potreban početni kapital, a radnici se uvek mogu naći. U mnogo slučajeva su baš migranti ti koji okušaju sreću osnivanjem firme za čišćenje, a potom zapošljavaju sunarodnike u malim i veoma malim firmama.
Istraživanje Marijane Plečer je pokazalo da te gazde često plaćaju ispod propisane minimalne zarade, ako uopšte i plaćaju, a često imaju i druge radnike koji rade na crno uz jednog ili dva legalno zaposlena, na primer uz decu ili druge rođake stalne spremačice.
Kada bi više dugotrajnih “sans-papier” (ljudi bez prava na boravak) regulisalo svoj status širom Švajcarske, kao što se to desilo u kantonu Ženeva pre nekoliko godina, onda migranti sa B dozvolom ne bi morali da strahuju od gubitka boravišnog statusa ako im je potrebna socijalna pomoć.
Švajcarska bi bila drugačija bez brojnih migranata koji je održavaju čistom i ti ljudi zaslužuju poštovanje i plate od kojih mogu da žive. Svi, legalno ili na crno. Oni su jednako važan deo našeg društva kao što je bila moja baka pre sto godina, navela je Marijane Plečer.
Ispovest Mile P.
Mila P. se oseća prevarenom. Ova žena iz Jugoistočne Evrope (ne navodi se nacionalnost a radila je za menadžera – zemljaka) ispričala je da je svoju decu (desetogodišnju i dvanaestogodišnju ćerku) uvek vodila sa sobom da čiste uveče. One su bile uključene u majčinu bruto satnicu od 22,50 franaka, tako da su radile besplatno. Pritom je deci strogo zabranjeno da rade u Švajcarskoj. Mala zemljačka firma je otišla u stečaj, a vlasnik i dalje duguje novac Mili P. Nije smela da ga prijavi.
U redu za hranu
U mnogo slučajeva je gubitak posla gurao te nesrećnike u red za hranu. On se u Langštrase u Cirihu stvarao tokom pandemije ispred biroa za raspodelu besplatnih životnih namirnica.
Konkurencija je pogubna
Za istu kuću, identične kvadrature i istog broja prozora, ponude se razlikuju i do sto posto. Da bi bile konkurentne, firme obavljaju isti posao za sve manje vremena. Oni koji onda moraju da jure kroz kuću neverovatnom brzinom sa najjeftinijim ponudama su honorarni radnici sa skraćenim radnim vremenom. Na taj način niko fizički ne bi mogao da radi sa punim radnim vremenom. Ljudi se razbole, a nemaju zakonsku naknadu za bolovanje.
