Krvavi američki avgustovski dan sa dva masovna ubistva, 30 mrtvih i 50 ranjenih, podsetio je na srpske masakre prethodnih godina: u Velikoj Ivanči kada je Ljubiša Bogdanović iz vatrenog oružja upucao sina, majku i 13 komšija, Kanjiži gde je Rade Šefer ubio suprugu i sedmoro ljudi, a u Žitištu, Siniša Zlatić usmrtio petoro, a ranio dvadeset dvoje.
Najvažnija stvar za napad na nečiji život, značajnija i od oružja je motiv da ga neko upotrebi, tvrdi za “Vesti” direktor Instituta za nacionalnu i međunarodnu bezbednost Darko Trifunović, uz napomenu da ne treba zanemariti društvenu klimu i izostanak edukacije mladih naraštaja.
Pogubne igrice
On navodi primer Izraela, gde svi imaju oružje, a nema nasilničkog kriminaliteta, pošto znaju da bi svaki incident završio pogubno po njih. Napominje da u Švajcarskoj oni koji su služili vojni rok imaju pravo na automatsko oružje jer su u vojsku primljeni pošto je ustanovljeno da su potpuno zdravi.
– Treba u osnovne i srednje škole uvesti predmet bezbednosna kultura mladih koja će im ukazati da je život najveća vrednost u duštvu. Imamo generacije koje igraju igrice s pucanjem i ubistvima. To utiče na njih tako što svoj mozak prebacuju u mozak igrice, pa im život ne predstavlja ništa. Onda se suočimo sa strašnim zločinom. Čovek u Žitištu je pobio i ranio više od 20 ljudi automatskom puškom, verovatno zbog ljubomore. Da se tamo našao neko od mojih kolega koji je imao dozvolu za nošenje oružja, više života bi bilo spaseno – kaže Trifunović.
Na našu primedbu da naoružan čovek, u afektu, može da potegne oružje i ubije, za razliku od onoga ko ga u tom trenutku nema, on odgovara da veruje da građane ne treba lišiti oružja jer ne ubijaju svi pucnjima.
– Mnogo ljudi stradalo od noževa, nekog hladnog oružja, ili su zadavljeni golim rukama ili… od bombi koje nisu legalne, a automobili lete u vazduh. Kod nas treba pogledati stanje u društvu i motive zbog kojih se počini zločin. To kažem zato što pored nekog teroriste može stajati bomba, ali ako nije motivisan neće je aktivirati i ona je onda samo hrpa starog gvožđa, dok smo recimo u Francuskoj videli da terorista nije bio naoružan, ali je kamionom uleteo u gomilu ljudi i pregazio mnogo njih – pojašnjava Trifunović.
Presudan motiv
Psiholog Milan Vlaisavljević ne spori da motiv pokreće ponašanje, ali je, kako ukazuje, čovek složeno biće u određenom psihičkom stanju.
– Važno je da li je razum izmenjen ili ne. Psihoza je pomućeni razum kad čovek oseća nerealnu ugroženost i ima odbrambenu reakciju koja je krivično delo. Tu nije reč ni o motivu, niti o oružju već o pomračenju uma, kada je veća verovatnoća da upotrebi oružje ukoliko mu je dostupno – pojašnjava ovaj psiholog za “Vesti” i ukazuje da je moguće ponekad da od momenta tog pomračenja do realizacije ubilačke zamisli protekne vreme, pa se um vrati u normalno stanje, a motiv splasne i do ubistva ne dođe.
Mada se veruje da broj incidenata zavisi od dostupne količine oružja, naš sagovornik smatra da ni smanjenje te količine ne bi rešilo sve probleme jer i psihičko stanje i motiv, prema njegovim rečima, utiču da neko počini zločin.
Upitan da li kompjuterske igrice s ubistvima mogu od dece načiniti masovne ubice, odgovara da o tom pitanju nema naučne saglasnosti.
– Neki stručnjaci smatraju da izlaganje takvim sadržajima dovodi do porasta agresivnosti, pa i veće mogućnosti da neko izraste u potencijalnog ubicu, dok su drugi uvereni da dete ima filter za odvajanje fikcije od realnosti. Bliži sam ovom drugom stavu, naravno ukoliko nije reč o upadljivoj patologiji. Smatram da od igrica više uticaja ima porodica, odnosno da li u njoj ima nasilničkog ponašanja alkoholičara ili narkomana – pojasnio je Vlaisavljević.
Nismo ratoborna nacija
Amerikanci su, kažu statistike, vodeći po oružju u svetskim razmerama sa 120 komada na 100 stanovnika, a u Evropi prednjače Srbija i Crna Gora sa 39 komada. Slede Kipar sa 34, Finska, Island, BiH… Ispada i da su s milion komada oružja u legalnom posetu, Srbi ne samo naoružani do zuba, već i s arsenalom većim od policije i vojske.Ti navodi su, prema rečima Darka Trifunovića, netačni jer su zastareli.
– Nismo ratoborna nacija kako hoće da nas predstave i da stvore sliku da smo militantna i opasna nacija. Izdat je mali broj dozvola, oko 6.000, a većina oružja je kod kolekcionara koji to vole i plaćaju redovno porez.
Zolje i hekleri u ponudi
U Srbiji, kako se ispostavlja, uz legalno, radi i crno tržište i kako se čuje “ispod ruke” se vrlo povoljno može nabaviti različito naoružanje. Povoljno se može pazariti sve, od pištolja do heklera i zolje, po cenama od par stotina do hiljadu evra. Crno tržište, je kažu stručnjaci, proizvod činjenice da je mnogo toga zaostalo iz sukoba u bivšoj Jugoslaviji početkom 90-ih godina prošlog veka.
