Posle obilnih kiša i bujica koje su odnele ili oštetile većinu seoskih i planinskih puteva u novopazarskom kraju, teško se ovih dana stiže do sela na opusteloj Rogozni. Tu već decenijama sama živi starica Miljojka Aksentijević u selu Žunjevići, a u Odojevićima na drugoj strani ove planine, u skromnom kućerku i oskudici jedva preživljavaju brat i sestra Milan i Gorica Acković.
Da bi baki Miljojki i bratu i sestri Milanu i Gorici, uručili donacije pristigle iz daleke Australije pomoć smo, kao i mnogo puta ranije, morali da zatražimo od Miljojkinog komšije Radisava Aksentijevića i Milanovog i Goričinog rođaka Staniše Ackovića. Zahvaljujući njima, baki Miljojki uručeno je 250 dolara koje joj je iz Kanbere u Australiji poslala Baka Ana, a Milanu i Gorici 200 dolara, poklon Rajke Tarlać iz Sidneja.
– Nisam se nadala da ću dočekati i ovo leto. Srećom zima nije bila mnogo opasna, mimoišli su me veliki mrazevi i teže bolesti, pa sam, kao što vidite, još na nogama. Da dočekam još jedno leto mnogo su mi pomogli dobri ljudi iz celog sveta koji su mi prošle jeseni, nakon tekstova u “Vestima”, poslali novac za namirnice, lekove, struju, ogrev… Baš sam se bila dobro spremila, čak sam delimično i moj kućerak uspela da utoplim i da promenim ulazna vrata – priča starica Miljojka i dodaje:
– Da nije mojih komšija, rođaka iz Novog Pazara, sa severa Kosova i posebno čitalaca “Vesti”, odavno bih se smrzla u ovoj pustinji. Stara sam i nemoćna da bilo šta radim, a nikakvih primanja nemam. Izdržavaju me i produžavaju mi život dobri ljudi, hvala im, neka ih sreća prati i Bog čuva. Hvala baki iz Kanbere što me se setila, pozdravite je i zahvalite joj se u moje ime, Bog neka čuva njenu porodicu. Donacija mi je stigla u pravom trenutku, bila sam bez dinara u kući i ne znam šta ću pre. Prvo ću obnoviti zalihe brašna, ulja, kafe i šećera, zamoliću poštara da mi donese lekove za reumu iz Novog Pazara, platiću dug za struju. Nadam se da će bar nešto ostati i za pripremu ogreva, uvek moram da mislim na zimu koja na Rogoznu stiže već u oktobru – dodaje baka Miljojka.
Donaciji iz daleke Australije mnogo su se obradovali Milan i Gorica Acković, koji jedva preživljavaju u zabitom Odojeviću na ovoj planini. Milan je u Odojeviću, udaljenom od Novog Pazara više od 30 kilometara i zimi često odsečenom od ostalog sveta, ostao samo zbog sestre Gorice koja ima problema u mentalnom razvoju i koju posle smrti majke nije imao kome da ostavi.
– Nisam hteo da je ostavim samu u opustelom selu na planini. Grizla bi me svest. Moj život podredio sam Gorici i ne kajem se zbog toga. Nisam uspeo da se oženim, jer je ovde to nemoguće. Kad nađem nekoga da je po koji dan pričuva i bude sa njom, odem do Novog Pazara i radim na nekoj građevini da bi zaradili za hranu, lekove, ogrev, odeću… Imamo kravu i mali vrt i tako se izdržavamo – priča Milan.
Naglašava da je i njemu i njegovoj sestri donacija iz daleke Australije stigla u pravom trenutku.
– Svaki dinar nama je ogroman i zlata vredan, jer nemamo mogućnosti da ga zaradimo. Hvala mnogo dobroj Rajki Tarlać, koja nam je i ranije pomagala. Velika gospođa iz daleke zemlje. Želimo joj dobro zdravlje i svaku sreću. Hvala i svim drugim dobrim ljudima koji nas se povremeno sete i priteknu nam u pomoć. Donaciju ćemo potrošiti za plaćanje struje, nabavku lekova i najneophodnije namirnice, a za ogrev ću morati sam da se pobrinem – poručuje Milan.
Prazna priča, prazno selo
Put Novi Pazar-Odojevići-Leposavić trebalo je da bude regionalni i da preko Rogozne poveže Rašku oblast i sever Kosova. Bar dvadesetak puta političari su najavljivali njegovu izgradnju i bolji život za žitelje Rogozne. Nažalost, sve je ostalo na praznim pričama i obećanjima. Od asfalta nema ništa, a sa Rogozne se odselilo čak 80 odsto stanovništa. Škola u Odojeviću, nekada selu sa stotinu đaka, sada ima samo jednog učenika koji nastavu pohađa u seoskoj prodavnici, a učiteljica mora da pešači iz Novog Pazara ili da meštani po nju dolaze traktorom.
