Mada je tokom agresije NATO, kao vojnik i još golobradi mladić, hrabro branio Srbiju na Kosovu, preživeo pakao na Košarama i samo božjom voljom ostao živ, Miloš Jovanović, danas teško bolesni i siromašni četrdesetogodišnjak iz Troštica na Goliji, jedva preživljava u svom zabitom selu i stalno strepi hoće li imati za hleb, namirnice i lekove i da li će mu još nezavršena kuća, koju su mu pre pet godina sagradili saborci i naši čitaoci, zbog duga za struju, ostati u mraku.
Krov nad glavom
Da nije dobrih ljudi, posebno iz dijaspore, ne bih imao ni krov nad glavom i stalno bih bio bez svetla, jer ne mogu da platim to malo kilovata koje sa sestrom Marinom
(majka Rosa je nedavno preminula od karcinoma), potrošim. Niko ne haje za to što sam se sa Kosova vratio sav u ranama, što 18 godina nisam imao zdravstvenu knjižicu niti priliku da se lečim i što danas, teško bolestan i jedva pokretan, ne mogu ništa da radim i zaradim – priča sa setom Miloš i dodaje:
– Od opštine, države i vojske nema vajde, srećom, ima još dobrih ljudi širom Srbije i sveta koji ne daju da gladujemo i živimo u mraku. Evo, upravo nam je stigla donacija od 200 australijskih dolara koju nam je iz Perta poslala porodica Tomić, izmirićemo dug za struju i kupićemo brašna, hvala im do neba, bog neka ih čuva, hvala i drugim dobrotvorima koji su nam pomogli da sagradimo kuću, da se uselimo i da opstanemo u našoj bolesti, muci i sirotinji – priča Miloš.
– Eto, za takvu Srbiju sam se borio, i ponovo bih, opet za svoj narod, da nije tog dobrog naroda i svih dobrih ljudi koji mi pomažu možda ne bih ni bio u životu, veliko hvala svima – poručuje Miloš sa ovih dana zavejane Golije.
Nedaleko od Miloševih Troštica, u zabitom podgolijskom selu Vučinići, sa ocem Slavomirom i teško bolesnom majkom Jovrosimom, živi Nikola Matković, dugogodišnji đak pešak i najbolji učenik novopazarske gimnazije, sada student treće godine informacionih tehnologija na novopazarskom Državnom univerzitetu.
Zlatno srce dobrotvorke
Naši čitaoci Nikoli i njegovim roditeljima pomažu od njegove pete godine, prehranili su ga i pomogli mu da završi osnovnu i srednju školu, pomažu mu i sada kada sa odličnim uspehom polaže ispite na trećoj godini fakulteta.
Nakon našeg nedavnog poziva dobrim ljudima da mu pomognu, ovom mladom i siromašnom odlikašu stigle su dve donacije od po 100 evra, jednu mu je poslala naša anonimna čitateljka iz Švedske, drugu dobrotvorka Vukica Matić iz Nemačke.
– Teško je, jer je moje selo od grada udaljeno više od 30 kilometara, polovina je bespuće, koje moram da prepešačim, a ostalo mogu autobusom, kad nemam za kartu – stopiram. Pođem rano ujutru, vratim se kasno u noć, sreća je da je na univerzitetu toplo, da ima i čitaonica gde mogu da učim i da se odmorim, odem ponekad i u gradsku biblioteku, volim programiranje i studije mi za sada dobro idu, ove godine sam uspeo da nešto radim i zaradim kako bih pomogao mojim teško bolesnim i siromašnim roditeljima, i jednu od prispelih donacija daću ocu Slavomiru i majci Jevrosimi, njima je sada teže nego meni, siromašni su, bolesni i nemoćni – ističe ovaj student sa Golije.
Pismo iz Nemačke
Dobrotvorka Vukica Matić, uz 100 evra, poslala je Nikoli i pismo podrške kojim ga bodri da istraje u svojim namerama i ostvari sve što je zamislio.
– Ti ovo ne tražiš od nas, ti ovo zaslužuješ – ističe dobrotvorka Vukica Matić u svom pismu.
Prosto sam ostao bez teksta, nemam reči kojima bih se na najbolji način zahvalio gospođi Vukici i anonimnoj donatorki iz Švedske, hvala im do neba, hvala svima koji mi pomažu godinama, da nije bilo dobrih ljudi i čitalaca “Vesti” nikada ne bih stigao do fakulteta, bog neka ih čuva – poručuje Nikola.
Psihičke smetnje
Nakon povratka sa Košara, bez mogućnosti da ode lekaru i kupi lekove, u trošnom kućerku vidao je rane na nagorelim nogama, Miloš se, zbog metaboličkih i hormonalnih poremećaja, sa 80, ugojio na čak 160 kilograma, a i psihički je popustio. Prve ozbiljnije preglede imao je pre pet godina.
