Imaju fudbalski asovi taj iracionalan strah od trenutka kada će poslednji put skinuti bandaže i štucne, te okačiti kopačke o klin. Kum junaka ove priče Dejan Stanković imao je običaj da kaže kako će posle karijere ponovo morati da uči da hoda, i da ne sme ni da razmišlja o danu kada će reći zbogom… Ipak, Marko Pantelić, do skora prvi napadač naše reprezentacije, u tim prvim penzionerskim danima pokazao je karakteristiku iz igračkih dana.
Kao što se posle nekoliko ozbiljnih padova tokom karijere uvek dočekao na noge, stremeći da uradi sve ono što je u dečačkim danima zamislio, tako i danas nekadašnji napadač Crvene zvezde, Herte, Olimpijakosa i Ajaksa ka svom cilju žuri polako. Sa terena sa povukao tiho, bez ikakve pompe, konzumirao je sladak život u poluilegali i slagao kockice novih poduhvata.
Tek skoro se pročulo da je Pantelić u menadžerskim vodama, kao i da je posredovao u transferu Andrije Lukovića u PSV, ali preko jezika nije želeo da prevali da je on klasičan fudbalski menadžer. Svoju misiju skoro da je shvatio kao humanitarnu, pa se trudi da nekim novim klincima sa puta skloni trnje po kojem je on u začetku karijere gazio.
Preživeti mladost i ludost…
– Ne volim za sebe da kažem da sam menadžer, ali sam otvorio firmu koja se bavi menadžerstvom, konsaltingom i skautingom. Pored svih opcija koje sam imao na umu odlučio sam se za ovaj posao. Možda i zbog toga što sam ja kao igrač silno propatio, zato što nisam imao čoveka koji će da mi vodi karijeru. Da bude uz mene kada je teško, da bude pored mene kada je sve lepo… Na svojoj koži sam osetio nepravdu i zato sada hoću da pomognem igračima koje vodim – kaže Pantelić.
Deluje kao da se promenio u odnosu na dane kada je direktno jurišao na suparničke štopere i golmane. Govori staloženo, pokušava da stavi do znanja da sa igračima koje zastupa nema klasičan odnos menadžera i klijenta.
– Ne svodi se moja filozofija na ono "našao sam ti klub, ideš tamo i ćao". Tu je svakodnevna priča telefonom, moraš stalno da budeš na vezi sa igračem. To je kompleksan posao, ima milion stvari o kojima treba voditi računa. Igrač ti postane kao član familije, vežeš se za njega… Bukvalno ga gledaš kao dete ili mlađeg brata. U januaru sam počeo da se bavim ovim poslom, iako sam nešto drugo imao na umu. Tek sam na početku, radim smireno i polako. Neću da gomilam igrače, već da pojedincima napravim najbolje moguće uslove. Prvi transfer je bio Ognjen Vranješ u Tursku, sada je Luković završio sa PSV-om. Mislim da je otišao u klub gde može da napreduje, da postane deo jednog sistema, mada sam ljudima u Ajndhovenu rekao da ne očekuju od Andreje da posle mesec dana pušta kišu.
Njegova karijera je krcata kao nar detaljima i epizodama u velikim evropskim klubovima. Ali, Pantelić se nekako spontano vraća na svoju trenutnu misiju.
– Bilo me je previše u medijima, pa nisam hteo da razglabam o karijeri u prethodnom periodu. Zvalo me je mnogo novinara, ali sam na miru hteo da razmislim o svemu, a ne da upadam u oči, jer te ovde ljudi ili veličaju ili blate. I, eto proveo sam godinu dana bez fudbala, tačnije bez profesionalne karijere i pravo da vam kažem najbolje se osećam kada pomažem tim mladim momcima. To nedostaje srpskim igračima. Pričamo stalno o velikim talentima koji se izgube posle odlaska u inostranstvo. Ja sam bio jedan od takvih primera. Sa 15 sam otišao u Iraklis, kasnije u PSŽ, nisam bio ni punoletan. Onda mi se desilo da ostavim fudbal i da se posle tri godine vratim.
|
Nikome ništa nije zamerio
Može da "nacrta" tri tima |
Nikada nisam dao na sebe
I, zaista, njegova karijera mogla bi da posluži kao inspiracija za vanvremenski bestseler. Još kao golobradi mladić delio je u Parizu svlačionicu sa asovima poput Raija, Le Gvena, Lame… Nekoliko godina kasnije je bio izgubljen, ali je vaskrsnuo u dresu Smedereva i stekao privilegiju da u nastavku karijere brani boje dva evropska šampiona (Ajaks i Crvena zvezda), najvećeg kluba Grčke (Olimpijakos) i berlinske Herte.
– Mogao sam mnogo, mnogo više. Opet se vraćam na to da mi je na početku bio potreban čovek koji će na pravi način da vodi brigu o meni. Ali, ja sam jako zadovoljan. Prosto ne mogu da pronađem primer sličan sebi – da je neko ostavio fudbal u punoj snazi, u najboljim godinama, i da se onda vratio i napravio karijeru. Bio sam u Zvezdi, Herti, Ajaksu, Olimpijakosu… i svuda sam bio omiljen. Svuda su mi otvorena vrata, poštovan sam u tim zemljama. To je moja satisfakcija. Kada pogledam iza sebe samo se zahvalim Bogu.
Ono što se danas dešava, primera radi, Luki Joviću, Pantelić je preživeo sredinom devedesetih godina prošlog veka. Otvorenih usta pričalo se o jednom malom špicu, svetskom čudu koji sipa golove na svakom meču. Znalo se da je i otišao u grčki Iraklis, te da će sigurno biti jedan od najboljih napadača Evrope. Kada se crta podvukla postoji mišljenje da je rasnog napadača buran temperament koštao za nijansu ili dve bolje karijere.
– Šta znači temperamentan? Pre bih rekao da nikada nisam dao na sebe, kao što i danas ne dam na svoje igrače. Imam takav karakter, to sam jednostavno ja i tom karakteristikom mogu da se ponosim…
U ranoj mladosti pratio ga je glas vrlo problematičnog dečka, koji ne haje mnogo za trenerske ili bilo kakve druge autoritete.
– Sa 16 godina sam potpisao prvi profesionalni ugovor. Završio sam aktivno igranje sa 35 i nikada nisam dobio crveni karton. Šta znači biti problematičan? Svaki mladi igrač ima svoje bubice. To vremenom prolazi, sazrevaš kao čovek, karijeru završavaš kao sasvim druga ličnost. To je proces… I svi će kroz to da prolaze. Zato je važno da imaš čoveka koji će sa tobom da prolazi i mladost i ludost.
Hertu sam nosio na leđima
Emotivne niti između Crvene zvezde i Marka Pantelića su gotovo neraskidive. U tom klubu je počeo da uči fudbalsku azbuku, zatim zaobilaznim putem postao prvotimac kluba, vlasnik duple krune… Međutim, malo ko zna da je Pantelića Crvena zvezda mogla da košta ozbiljne karijere. Zbog nje je i napravio trogodišnju pauzu.
– Otac me je molio da se vratim i nastavim sa fudbalom, bio je uz mene i kad sam otišao u Smederevo. Posle toga imao sam ponude iz Španije i Rusije, ali ja sam želeo da se vratim u Zvezdu, iako to nije bila sigurna varijanta. Dva puta pre toga je trebalo da se vratim. Dolazio sam na razgovore iz inostranstva, ostavljao unosnije ugovore, dogovarao se i onda me sutradan sačekivao odgovor – NE. I zbog toga sam ostavio fudbal. Iz čistog razočarenja. Posle kada sam se vratio hteo sam da pokažem ko sam i šta sam, kao i da sam igrač za Zvezdu.
Ponosno ističe da je sve svoje snove ostvario. Bilo je i nekih nezaboravnih anegdota, kao kada je tokom igranja za Hertu uzeo loptu i izveo jedanaesterac, iako je trener Lusijen Favr energično negodovao pored klupe.
– U Herti se znalo ko izvodi penale. To sam bio ja. I niko nije mogao da mi dođe iza leđa i promeni odluku. Trebalo je da dođe kod mene i da mi kaže: "Marko, ti od danas ne šutiraš penale". Nisam ni znao da je on otišao kod drugog igrača i rekao mu da šutira. To nisam mogao da istrpim… Ali, uvek se pamte takve neke scene. Na primer, niko se ne seća kada je Jildirim Bašturk promašio penal na utakmici od velikog značaja. Na sledećem meču sam uzeo loptu, pomerio sve ostale i dao je Bašturku. On sa 160 centimetara me je grlio i zahvaljivao mi se, dizao me sa zemlje. To sam isto ja! Niko neće da priča i piše da se Herta sa Pantelićem borila za titulu i kako je posle mene dva puta ispadala iz lige. Taj tim sam maltene sam nosio na leđima, bio uvek na usluzi momcima. O tome mogu da vam pričaju i Andre Fridrih i Josip Džo Šimunić. Igrači su dolazili kod mene da me pitaju šta ćemo i kako ćemo. Nije bilo bitno da li sam povređen tri meseca".
Vrlo emotivno objašnjava svaki detalj kako bi dočarao koliko je bio privržen svakom timu za koji je igrao, sa akcentom na reprezentativni dres.
– Imao sam taj karakter. Kada se samo setim koliko sam injekcija primio da bi igrao za Hertu, Crvenu zvezdu, reprezentaciju. U Olimpijakosu sam igrao meč sa osam šavova u kolenu, jer nije bilo nekog da me zameni. Sećam se, idemo sa reprezentacijom na Farska Ostrva, a meni koleno naduveno, kao da imam dva… Za Zvezdu sam u Nikšiću igrao tek što sam skinuo longetu. Bukvalno sam rizikovao karijeru – priseća se Pantelić.
