Lična arhiva

Ljubomir Bradić, predsednik Udruženja boraca ratova od 1991. i generalni sekretar veteranskog udruženja Gvozdeni puk, jedan je od retkih koji je do sada predvodio više od 100 protesta, mahom u rodnom Valjevu.

Samo prošle godine, da bi primorao lokalne vlasti da uključe struju trojici ratnih saboraca, sebi je polomio nekoliko prstiju na rukama, a ekserima probio i levu i desnu šaku. Ipak, uspeo je.

I ne samo to, zajedno sa drugim čelnicima Gvozdenog puka od početka ove godine razgovara sa nadležnim ministrima u Vladi Srbije i dogovara konkretne poteze koji će doneti boljitak ovoj populaciji.

– Mnogi su moje štrajkove povezivali s politikom, ali na kraju su i ovi u vlasti shvatili da se borim za prava boraca, ratnih vojnih invalida i njihovih porodica i da tu politici ne sme da bude mesta. Da se ne lažemo, borci u Srbiji zaista teško žive, mnogo ih je nezaposleno, nemaju overene zdravstvene knjižice, ali do 2012. uopšte niste mogli da uđete kod ministra ukoliko ne štrajkujete, a sada je to ipak mnogo bolje – tvrdi kaže Bradić.

I on se slaže da su za loš odnos države i društva prema ovoj populaciji najodgovorniji maćehinski odnos države, ali i sama veteranska udruženja.

– Da se ne lažemo, u Srbiji već postoji dovoljno zakona i uredbi pomoću kojih bismo mogli da ostvarimo neka prava. Ali, šta vredi što je država obezbedila mnoge objekte i rehabilitacione centre koji su u međuvremenu prodati. Neke su veteranska udruženje izdali. Slično je i sa stanovima u kojima sada stanuju izbegle porodice palih boraca i ratnih vojnih invalida.

Država je 2008. postupila potpuno selektivno, plašeći se eskalacije protesta rezervista iz Topličkog okruga, isplatila ratne dnevnice samo u sedam tamošnjih opština. Normalno je da su se i ostali rezervisti u Srbiji pobunili jer niko od nas nije branio zemlju zbog novca, ali naravno da nas je sve uvredio takav pristup – priča Bradić koji je sredinom ovog meseca, u direktnom razgovoru sa Nelom Kuburović, izdejstvovao da se većina tih procesa pred sudovima što pre okončaju, a rezervistima isplati zasluženo.

Nevidljivi za medije

Željko Vasiljević dodaje da ipak nije sve tako bajno, te da su i ova, kao i sve prethodne vlasti mogle da učine mnogo toga, što pritom i ne košta.

– Ništa ne košta državu da napokon donese deklaraciju i rezoluciju o unapređenju položaja veteranske populacije. Drugo, ukoliko je Srbiji zaista stalo do nas, tada je najmanje što može da se učini jeste da u sklop resornog ministarstva obavezno uđe i naziv “veterana”.

Naš sagovornik ističe da bi državu veoma malo koštalo i da donese odluku o prioritetima za poboljšanje statusa veterana, a zatim i da, kao u drugim zemljama, veterani za određene vrste posla imaju prioritet u zapošljavanju, da se omogući smeštaj njihove dece u studentske domove, da mališani dobiju stipendije i druge pogodnosti.

– Šta vredi da pričamo o ovim konkretnim potezima, kada se ni u medijskom prostoru o nama ne govori – ogorčen je Vasiljević.

Ne postoje čuda

Ljubomir Bradić navodi da će nacrt budućeg krovnog Zakona o borcima regulisati i popraviti prava boraca, ali da od svega ipak ne treba očekivati čuda.

– Sami veterani moraju da se bore za svoja prava, a, da se ne lažemo, mnogi to i ne čine. Zato smo za mnoge stvari sami krivi jer nismo organizovani. U većem delu Srbije veterani nemaju zdravstvene knjižice, ali gradovi i opštine u kojima su jaka boračka udruženja taj probem su već rešili. Valjevo je možda jedan od najboljih primera kako smo iskoristili svoj uticaj da za naše članstvo i njihove porodice ostvarimo “nemoguće stvari”, poput besplatnog prevoza, zubarskih i optičarskih usluga, lečenja u banjama, smanjenja komunalnih računa za porodice palih boraca i i ratnih vojnih invalida, besplatne udžbenike za decu palih boraca ili ratnih vojnih invalida.

SUTRA: Položaj ratnih veterana u Srbiji (4): Za četnike nema penzije