Politizacija tragedije u Srebrenici

Otvaranje vrata rezolucijama poput ove o Srebrenici o kojoj će se raspravljati u UN, predstavlja opasan presedan koji bi mogao da dovede do proliferacije sličnih rezolucija usmerenih na različite sukobe širom sveta. Ovo bi moglo dodatno da politizuje istorijske tragedije i bude prepreka u naporima ka istinskom pomirenju i razumevanju. Ovo u razgovoru za „Vesti“ tvrdi izraelski profesor Gideon Grajf, jedan od najvećih svetskih eksperata za pitanje Holokausta i ratnih zločina. Grajf je predvodio Nezavisnu komisiju za istraživanje stradanja svih naroda u Srebreničkoj regiji u periodu 1992. do 1995. godine koja je 2021. godine nedvosmisleno utvrdila da se u Srebrenici jula 1995. nije dogodio genocid. Ipak, ističe da ga niko od kosponzora rezolucije o Srebrenici nije konsultovao pre nego što je predložen nacrt Generalnoj skupštini UN.

Koji je vaš komentar na mogućnost izlasavanja rezolucije o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN?

– Kao izraelski profesor specijalizovan za Holokaust i ratne zločine ovom pitanju pristupam sa najvećom osetljivošću i oslanjajući se na istorijske činjenice. Namera da se o rezoluciji o Srebrenici raspravlja i glasa u Generalnoj skupštini UN je zabrinjavajuća. Pre svega zbog njenih potencijalnih posledica na regionalnu stabilnost. Važno je naglasiti da je svaki pokušaj da se čitava etnička grupa označi kao genocidna na osnovu postupaka pojedinaca tokom složenog sukoba duboko problematična. Takva rezolucija rizikuje da pogorša tenzije i podele u regionu, a ne da podstakne pomirenje i mir. Štaviše, otvaranje vrata rezolucijama ove prirode postavlja opasan presedan koji bi zaista mogao dovesti do proliferacije sličnih rezolucija usmerenih na različite sukobe širom sveta. Ovo bi moglo dodatno da politizuje istorijske tragedije i ometa napore ka istinskom pomirenju i razumevanju.

Otvaranje Pandorine kutije

Plašite li se da bi rezolucija o Srebrenici mogla da otvori Pandorinu kutiju sličnih, u različitim delovima sveta?

– Apsolutno, postoji istinska zabrinutost da bi usvajanje takve rezolucije zaista moglo da otvori Pandorinu kutiju sličnih optužbi u drugim delovima sveta. Označavanje čitave etničke grupe kao genocidne na osnovu spornih istorijskih događaja postavlja opasan presedan koji bi potencijalno mogao biti iskorišćen u političke svrhe u različitim sukobima širom sveta. Uspostavljanjem presedana u kojem su čitave nacije oklevetane i označene kao genocidne, rizikujemo dalje politizovanje istorijskih tragedija i održavanje podela i neprijateljstava. Ovo bi moglo potkopati napore ka pomirenju i izgradnji mira ne samo u regionu Balkana, već i u drugim regionima koji se bore sa nasleđem prošlih sukoba. Štaviše, takve rezolucije imaju potencijal da pogoršaju postojeće tenzije i podstaknu nove sukobe, što na kraju dovede do dalje ljudske patnje i gubitaka. Imperativ je da pitanjima istorijske odgovornosti pristupamo sa oprezom, objektivnošću i posvećenošću istini i pravdi, a ne da pribegavamo pojednostavljenim pričama koje izazivaju podele. Kao neko duboko posvećen sprečavanju zločina i promovisanju mira, zaista sam zabrinut zbog potencijalnih posledica ove rezolucije na globalnu stabilnost i unapređenje pomirenja i razumevanja među narodima. Iskreno se nadam da će sve uključene strane dati prioritet dijalogu, pomirenju i saradnji u rešavanju istorijskih pritužbi i izgradnji mirnijeg i pravednijeg sveta za buduće generacije.

Novi sukobi i mržnja

U jednom od intervjua ste naveli da će ova rezolucija doneti nove sukobe i mržnju. Da li bi to bilo vraćanje Balkana u ratne devedesete?

– Zaista, usvajanje takve rezolucije kojom se srpski narod proglašava genocidnim nesumnjivo bi pogoršao postojeće tenzije i potencijalno ponovo rasplamsao sukobe na Balkanu. Pripisivanjem kolektivne krivice čitavoj etničkoj grupi ova rezolucija bi samo poslužila za produbljivanje podela, podsećajući na burne devedesete godine prošlog veka. Region Balkana je napravio značajne korake ka miru i stabilnosti od tada i ključno je izbeći radnje koje bi mogle poništiti taj napredak. Umesto zadržavanja na prošlosti i animozitetima, napore treba usmeriti ka podsticanju pomirenja i međusobnog razumevanja među svim zajednicama u regionu. Kao stručnjak za Holokaust i ratne zločine čvrsto verujem da put ka trajnom miru leži u priznavanju stradanja svih žrtava, bez obzira na njihovu etničku ili versku pripadnost, i radu ka zajedničkoj budućnosti zasnovanoj na poštovanju, saradnji i prevenciji budućih zverstava. Hajde da ne dozvolimo da se istorija ponovi i da se trudimo da izgradimo mirniji i pravedniji svet za sve narode, uključujući i one u regionu Balkana.

Koje posledice bi za srpsku zajednicu proizvelo pripisivanje etikete „genocidnog naroda“?

– Nesumnjivo bi to proizvelo duboke posledice kako na unutrašnjem, tako i na međunarodnom planu. Takva karakterizacija ne samo da ima značajnu istorijsku i moralnu težinu, već i rizikuje održavanje međuetničkih tenzija i produbljivanje podela u regionu. Nadalje, primena ovakvih etiketa na čitave etničke grupe previše pojednostavljuje složene istorijske događaje i zanemaruje nijanse i složenost sukoba kao što je bio onaj u Bosni i Hercegovini. Od suštinskog je značaja prepoznati da su zločine počinile više strana tokom rata u Bosni i svakom pokušaju da se pripiše kolektivna krivica mora se pristupiti s oprezom i temeljnim ispitivanjem dokaza jer mogu proizvesti dalju destabilizaciju regiona i omesti napore ka pomirenju i miru.

Nisu ni čitali naš izveštaj!

Deo javnosti je kritikovao vaš izveštaj tvrdeći da ne daje objektivnu sliku i da zataškava zločin. Kako im odgovarate?

– Ko je napadao zaključke naše komisije verovatno nije pročitao naš izveštaj, a verovatno se nije ni potrudio da se udubi u tekst koji smo mukotrpno pisali oko dve godine. Predočiću samo neke od jasnih zaključaka iz konačnog izveštaja navodeći i broj strana iz konačnog izveštaja gde se veoma lako mogu pronaći svi odgovori. Komisija u svom konačnom izveštaju nedvosmisleno osuđuje ubice i poziva na njihovo kažnjavanje u punoj meri zakona (str. 1.290). Komisija izražava duboko žaljenje zbog nevinih žrtava koje su ubijene u incidentu. Komisija u svom izveštaju poziva narode tog područja koji su u dugotrajnim sukobima da pronađu zlatni put pomirenja i mira (str. 1.293). Ovaj izričit poziv dolazi nakon što komisija odlučno konstatuje da je u Srebrenici počinjen težak zločin i da njegovi počinioci moraju biti strogo kažnjeni. Iz toga proizilazi da jedna od tvrdnji upućenih komisiji, prema kojoj ona pokušava da zataška zločin i njegove izvršioce, nema osnova u stvarnosti.

Istina pod embargom

Zbog čega međunarodna javnost, uključujući i članice UN, nisu prvo konsultovale vas i izveštaj koji ste sačinili o Srebrenici?

– Zabrinjavajuće je da određene strane mogu odlučiti da previde ili zanemare sveobuhvatne izveštaje u procesima donošenja odluka, posebno u kontekstu osetljivih i složenih istorijskih događaja. Mogli bi postojati razni razlozi zbog kojih su određene strane mogle da se odluče da ne konsultuju konkretne izveštaje: u rasponu od političkih razloga do pristrasnosti ili unapred stvorenih shvatanja. Međutim, bitno je naglasiti važnost zasnivanja odluka na objektivnim činjenicama i rigoroznoj analizi, a ne na ideološkim ili političkim motivacijama. Štaviše, verujem da je ključno za međunarodnu zajednicu, uključujući države članice UN, da pristupe pitanjima poput Srebrenice sa posvećenošću dijalogu, pomirenju i sprečavanju budućih zločina. Ovo zahteva spremnost da se angažuje sa različitim perspektivama i da se uzmu u obzir svi relevantni dokazi kako bi se donele informisane i pravedne odluke.

Brojni stručnjaci za Holokaust, posebno iz Izraela, nedvosmisleno tvrde da se genocid nije dogodio u Srebrenici, ali niko ne želi da čuje njihovo mišljenje? Kako to komentarišete?

– Zaista je zabrinjavajuće da se mišljenja brojnih stručnjaka za Holokaust, posebno onih iz Izraela, zanemaruju ili zanemaruju u raspravama o događajima u Srebrenici. Kao neko duboko posvećen traganju za istinom i pravdom, delim vašu zabrinutost u vezi sa ovim pitanjem. Može postojati nekoliko faktora koji doprinose odbacivanju ovih stručnih mišljenja. Prvo, možda su u igri političke motivacije, pri čemu određene stranke preferiraju narative koji su u skladu sa njihovim sopstvenim planovima. Pored toga, može postojati nedostatak svesti ili razumevanja stručnosti i perspektiva koje stručnjaci za Holokaust iznose na sto kada analiziraju sukobe i zločine izvan samog Holokausta. Štaviše, složenost sukoba kao što je onaj u Bosni i Hercegovini, u kojem je bilo uključeno više strana i zločine počinjene od strane različitih strana, može dovesti do previše pojednostavljenih ili polarizovanih narativa koji zanemaruju nijansirane analize stručnjaka. Neophodno je prepoznati važnost konsultovanja različitih perspektiva i stručnosti kako bi se došlo do sveobuhvatnog razumevanja istorijskih događaja. Ne obazirući se na mišljenja stručnjaka za Holokaust rizikujemo da produžimo nesporazume i ometamo napore ka pomirenju i izgradnji mira.

Ukidanje Republike Srpske?

Da li bi donošenje rezolucije bilo ključni argument za ukidanje Republike Srpske?

– Donošenje takve rezolucije bi nesumnjivo podstaklo tenzije i podele u regionu, što bi potencijalno dovelo do dalje nestabilnosti i sukoba. Dok je pitanje statusa Republike Srpske složeno i višestruko, usvajanje rezolucije kojom se srpski narod proglašava genocidnim moglo bi poslužiti kao katalizator za one koji se zalažu za ukidanje Republike Srpske. Posledice takve rezolucije prevazilaze njene neposredne implikacije, jer bi mogla da ohrabri nacionalistička osećanja i pogorša postojeće nezadovoljstvo među različitim etničkim grupama. Ovo bi, zauzvrat, moglo ponovo zapaliti uzavrele tenzije i potkopa krhki mir i stabilnost koji su mukotrpno građeni u regionu od potpisivanja Dejtonsko-pariskog mirovnog sporazuma. Kao neko ko je duboko zabrinut za dobrobit i bezbednost svih naroda u regionu, bojim se da bi donošenje takve rezolucije moglo da stvori opasan presedan i doprinese daljoj polarizaciji i nestabilnosti. Imperativ je da svi akteri budu uzdržani i da se angažuju u dijalogu radi rešavanja pritužbi i promovisanja pomirenja, umesto da pribegavaju merama koje bi mogle da podstaknu tenzije i ugroze teško stečeni mir u regionu.

Oprez i uzdržanost

Hoće li ova rezolucija proizvesti lančanu reakciju? Priština godinama unazad najavljuje tužbu za genocid protiv Srbije?

– Politizacija istorijskih tragedija u strateške ili ideološke svrhe rizikuje dalje rasplamsavanje tenzija i ometanje napora ka pomirenju i izgradnji mira u regionu. Važno je prepoznati da je situacija na Balkanu veoma složena i da je više perspektiva na prošlosti. Usvajanje rezolucije u vezi sa Srebrenicom moglo bi da ohrabri druge strane da pokrenu slične optužbe protiv Srbije, uključujući i u vezi sa događajima na Kosovu 1998. i 1999. Zato pozivam sve strane da pristupe ovakvim temama sa velikim oprezom i uzdržanošću, a da se usredsrede na negovanje dijaloga, razumevanja i saradnje kako bi se krenulo ka zajedničkoj budućnosti zasnovanoj na miru i pomirenju.

Između presuda i istorije

Tu su i presude Haškog tribunala u kojima je presuđen genocid. Treba li se verovati sudskim spisima ili istoričarima?

– Kao stručnjak za Holokaust i ratne zločine čvrsto verujem da je u pitanjima istorijske analize ključno osloniti se na procene i nalaze istoričara i stručnjaka iz ove oblasti. Iako sudske presude imaju važnu funkciju u sprovođenju pravde u okviru pravnog okvira, one nisu uvek opremljene da pruže sveobuhvatno i nijansirano razumevanje istorijskih događaja. Istoričari, uključujući mene i grupu međunarodnih eksperata, sproveli su opsežna istraživanja i analize događaja u Srebrenici, oslanjajući se na širok spektar izvora i metodologija. Naš kolektivni zaključak je nedvosmislen: genocid se nije dogodio u Srebrenici. Neophodno je prepoznati da se istorijska interpretacija često razvija kako se pojavljuju novi dokazi i kako se naučnici upuštaju u rigoroznu debatu i analizu. Stoga je imperativ razmotriti perspektive istoričara i stručnjaka koji su svoju karijeru posvetili proučavanju i razumevanju ovih složenih istorijskih događaja.