“Politiko”: Erdogan planira rat zbog izbora u junu

EPA

Predsednički izbori u Turskoj, zakazani za 23. jun, bez dileme su najvažniji izbori na svetu ove godine. Odrediće hoće li ta nacija od 85 miliona građana, na rubu Evrope, Azije i Bliskog istoka, nastaviti da hrli prema autoritarnoj vlasti ili će izabrati liberalniji put, piše “Politiko”.

“Po prvi put otkako je Erdoganova konzervativna stranka pravde i razvoja (AKP) došla na vlast 2002. godine, postoji ozbiljna perspektiva političkih promena. Inflacija je preko 80 posto godišnje, turska lira je pala u odnosu na dolar, a popularnost vlade je pala kako su ekonomske poteškoće rasle”, stoji u analizi lista “Politiko”.

“Prst u oko” i SAD i Rusiji

Prema anketama, Erdogan je u ozbiljnim političkim problemima, sa AKP jedva da dobija podršku od 30 posto. Naravno, njegov je odgovor bio žestok i na domaćem i na međunarodnom planu.

Uprkos protivljenju i Vašingtona i Moskve, Erdogan je govorio o pripremama za slanje tenkova u Siriju, s ciljem isterivanja kurdske milicije koje Ankara povezuje sa zabranjenom Kurdistanskom radničkom strankom (PKK). Čini se da je odlučan da dovrši tampon zonu s druge strane turske južne granice.

U međuvremenu, turski predsednik takođe preti da će udariti NATO saveznicu Grčku usred sporova oko rezervi gasa, Kipra i militarizacije grčkih ostrva u Egejskom moru.

Otkako je započela ruska invazija na Ukrajinu, Erdogan je postavio Tursku kao nezamenljivog posrednika između Moskve i Kijeva, pomažući u sklapanju poslova i ugošćujući razgovore između američkih i ruskih šefova bezbednosnih službi.

Takođe je uspeo da podrži Ukrajinu, uključujući i prodaju vojnih bespilotnih letelica, istovremeno održavajući trgovinske i energetske veze sa Rusijom i bez ugrožavanja svog ličnog odnosa s predsednikom Vladimirom Putinom ili izazivanja gneva Zapada.

Suđenja političkim protivnicima

U međuvremenu, kod kuće, turski predsednik upotrebio je pravosudni sistem koji nije baš poznat po svojoj nezavisnosti kako bi pokušao da diskvalifikuje svoje najjače potencijalne protivnike.

Gradonačelnik Istanbula Ekrem Imamoglu, popularna figura iz sekularne Republikanske narodne stranke levog centra (CHP), koji bi mogao da bude zajednički kandidat opozicije za predsednika, nedavno je osuđen na više od dve godine zatvora zbog “vređanja javnosti”.

Takođe, više od 100 političara iz glavne prokurdske Narodne demokratske stranke (HDP) i dalje se sudi za dela terorizma, što bi moglo dovesti do toga da pokret bude zabranjen. HDP nije deo opozicionog saveza šest stranaka koji sastavlja zajedničku izbornu platformu. Međutim, mogao bi biti jezičak na vagi, kao što pokazuju ankete, ako ni AKP ni opozicija ne osvoje većinu u parlamentu.

Očajnička potreba za arapskim i zapadnim kapitalom

Erdogan je u 20 godina od politike “nula problema sa susedima” došao do otvorenog ili latentnog sukoba sa Sirijom, Grčkom, Izraelom, Egiptom, Saudijskom Arabijom i Jermenijom. Međutim, poslednjih meseci započeo je približavanje sa nekoliko od navedenih protivnika, delom zato što ga je neuspeh ustanaka u Arapskom proleću koje je podržala Turska prisilio da prilagodi svoju spoljnu politiku, ali i zato što mu očajnički treba arapski i zapadni kapital da se podupre privredu, uništenu nepromišljenom politikom održavanja niskih kamatnih stopa.

Kopneni upad u Siriju koji bi izazvao reakciju SAD ili Rusije, mogao bi da mu se obije o glavu, kao što bi moglo i njegovo korišćenje pravosuđa da gurne opoziciju u stranu. S druge strane, ograničena prekogranična operacija sa malo turskih žrtava zapravo bi mogla biti prihvatljiva glasačima, na isti način na koji se izraelski napadi na Gazu u znak odmazde za raketne napade palestinskog Hamasa smatraju policijskim operacijama, a ne ratovima.

Zapad bi rado “video leđa” Erdoganu

Erdogan će hteti da pokaže obnovljenu moć Turske u multipolarnom svetu u kojem sile srednje veličine mogu imati više uticaja, s obzirom da su SAD i Rusija manje voljne ili sposobne da deluju kao globalni policajci. Ali, posle intervencija u Libiji i podrške Azerbejdžanu protiv Jermenije, mogao bi da odustane od kopnenog napada u Siriji, ako velike sile nastave da ga upozoravaju.

Evropska unija će verovatno biti posmatrač, a ne sila za umerenost ili promenu. EU je najveći trgovinski partner Turske, ali je izgubila uticaj u Ankari, budući da je proces pristupanja zemlje EU na izdisaju, a Brisel mora redovno da “potkupljuje” ​​Tursku kako bi zadržala gotovo 4 miliona sirijskih izbeglica na svom tlu.

Zapadu bi sigurno laknulo kada bi Erdoganu video leđa. Ali vlade se ne upuštaju u eksperimetisanje, i još drže komunikacijske linije otvorene za moćnika na Bosforu i nudeći malo javne pomoći opoziciji, dok se tiho mole za umereniju, prozapadnu Tursku u junu ove godine.