Desilo se nešto nesvakidašnje, ali tu ne mislim na vodu, izlivanje, poplave i katastrofalnu štetu po najveći deo srpske sirotinje, koja ni pre toga nije imala nešto posebno, a onda je stigla velika voda i sve odnela. Time ćemo se, nema sumnje, godinama ubuduće baviti i, da ne bude zablude, svako će biti najčešće upućen na sebe da rešava kako zna i ume sopstvenu muku. Drugačije u Srbiji nikada i nije bilo.
Ispod smrdljivog mulja probija uverenje da smo bili predmet loše Božje volje i Biblijskih kiša, ali i da smo tolikom štetom i žrtvama platili danak nesposobne države, koja nam se u kontinuitetu događa unazad nekoliko decenija.
I kad je u predvečerje šabačke katastrofe u najavi prvi premijer pozvao građane da pomognu, a ovi se odazvali u broju koji je prevazišao procenu i najvećih optimista, nastupio je istorijski trenutak u Srbiji – nesposobnu i za takve situacije nepripremljenu državu zamenio je narod, izlazeći iz postojećih okvira poslušnih podanika kojima je gledanje TV programa i blagosiljanje aktuelne vlasti do tada bio najveći patriotski posao.
Pozivom koji je uputio Srbima Vučić je, svesno ili ne, pritisnut događajima, priznao da vodi kabinet nesposobne države, spremne da se uhvati u koštac samo sa posledicama katastrofe.
Srbija je proteklih dana, sa izvesnom zadrškom ili ne, bila udarna vest u mnogim svetskim medijima, a velika zasluga za to pripada neviđenoj mobilizaciji naroda i solidarnosti na kakvu smo u poslednjim vunenim vremenima potpuno zaboravili. Izlazeći iz svoje krizom skrojene depresivne ljušture, Srbi i njihovi prijatelji pokazali su šta je istinska snaga naroda, i u prirodnim katastrofama, ali i u drugim društvenim situacijama. I kako se voda povlačila, a opasnost prolazila i zvanična vlast postala je opreznija prema eventualnoj mogućnosti da se narod otme, pa počne da postavlja neprijatna pitanja i traži odgovornost.
Danas smo već svedoci kako nesposobna država što pre nastoji da zatrpa uzroke i posledice katastrofe, o čemu najrečitije svedoče mnogi potezi i pitanja na koja nema odgovora.
Stiče se, recimo, utisak kako je mnogo energije potrošeno da se minimizira preovlađujući utisak u narodu: obični Srbi znaju da im je najveću pomoć ukazala Rusija, ali ne znaju to iz novina, već kao doživljeno. Istovremeno, od 28 država Evropske unije 19 je solidarno reagovalo, dok su se ostale pozvale na EU proceduru, a baronesa Ešton poručila da su sa Srbijom u mislima.
Šta reći o srpskim zvaničnicima koji posle brzog i sveobuhvatnog reagovanja ruskih spasilaca i ruske države, dopremljenih 106 tona humanitarne pomoći, plus svi čamci, helikopteri i ostale skalamerije, 3.000 spašenih ljudi i tako redom, dozvole da ruski kontingent posle obavljenog posla ode svojoj kući bez ispraćaja.
Oni koji su prvi pritekli pomoć otišli su bez pozdrava ijednog srpskog ministra! Ali zato u razgovorima sa prvim čovekom EBRD banke, koja će rasprodavati srpsku imovinu, i nekim drugim finansijskim korporacijama iza kojih stoji Stejt department, srpskih ministara nije nedostajalo, a već danima ponovo se sa TV ekrana recituje mantra da ni u pomoći "Evropa nema alternativu". Valjda su Rusi neprijatni svedoci onoga što je predlagao namrgođeni Šojgu i ostali ne bismo li skrpili neki centar za vanredne situacije u Nišu i osmišljeno išli u susret onome što nas je zadesili 15.maja.
Rasprodali smo vojne desantne čamce, nismo servisirali avione i helikoptere, rasformirali smo vojne inžinjerce, lišili smo se pontonskih mostova i ignorisali stručnjake koji su apelovali na rekonstrukciju starih i izgradnju novih brana. Vlada o tome ćuti i nastavlja po starom receptu, podilazeći narodu čija ljubav prema otadžbini treba da se završi na – punjenju džakova peskom.
