Danas u javnom i političkom životu Srbije postoji grupacija od stranih centara plaćenih apstraktnih antifašista koji se junače u borbi protiv nepostojećeg fašizma. Da bilo kakvog fašizma u Srbiji ima, ovi lažni i apstraktni antifašisti ne bi ni zucnuli i ne bi ih mogli ponaći ni u mišjim rupama, a kamoli na javnoj i političkoj sceni. Ovako, oni već dugi niz godina u srpskom narodu izmišljaju fašiste i uporno se bore za nekakvu denacifikaciju. Na taj način oni sebi obezbeđuju dobre prinadležnosti i prisustvo u javnosti.
Zbog tog lažnog i apstraktnog antifašizma i izmišljanja neke lažne opasnosti od fašizma danas nastali su u Srbiji brojni problemi koji se onda protežu i na prošlost. Lažni predstavnici antifašizma u folirantskoj borbi protiv nepostojećeg i izmišljenog fašizma uobličili su ono što se naziva "drugom Srbijom". Netolerancija, militantnost, beskrupuloznost, osionost i agresivnost ovih "drugosrbijanaca" proglasila je i prvu i svaku drugu Srbiju fašističkom i ekstremno desničarskom Srbijom. Svojim bezobzirnim i neargumentovanim akcijama i nastupima, a obilato podržani od većine javnih medija, oni prosto vape za nekom neodmerenom reakcijom prema njima da bi je onda odmah diskvalifikovali etiketom fašizma. Tako dokazuju svojim stranim gazdama svoju neophodnost u borbi protiv srpskog fašizma i zahtev da ih i dalje finansiraju. I tako u krug.
Poslednje žrtve ovakve operacije su neke omladinske i navijačke grupe i nasilje koje su, recimo, po uzoru na engleske navijače počeli da primenjuju. Da o hrvatskim navijačima i ne govorimo. Gej parada je bila prava propagandna tempirana bomba čiji je cilj bio da se i ne održi, ali da se izazove što gora reakcija u čemu se i uspelo. Podignuta je optužnica, ali ne samo "drugosrbijanaca", već i režima koji je konačno i otvoreno nastupio pod zastavom "druge Srbije" što je, inače, njegova prava, a do sada nevešto prikrivana, zastava i ideologija.
U takvoj lažnoj antifašističkoj borbi protiv potpuno izmišljenih neprijatelja niko pametan i ko imalo drži do svog ugleda, ko istinski baštini antifašizam i ima nekog autoriteta neće da učestvuje što, naravno, ne znači da se sa manifestacijama nasilja ili primitivnog ispoljavanja šovinističkog ponašanja saglašava.
To bi bio neki savremeni problem koji Srbija ima sa nekim samoimenovanim i bez ikakvih osnova proglašenim antifašizmom.
Što se prošlosti tiče, Srbija za razliku od Nemačke, Italije, Austrije, Španije, Mađarske i Hrvatske, kao što smo već rekli, nije imala fašistički pokret. Srbija je imala dva jasno proklamovana antifašistička pokreta. Partizanski narodnooslobodilački pokret i četničke.
Kako je opštepoznato, Narodnooslobodilačka partizanska vojska je bila vojska koja je bila bitan borbeni deo velike antifašističke koalicije na čelu sa Crvenom armijom i Rusijom koja je izvojevala pobedu u Drugom svetskom ratu i to je istorijska činjenica. Mogući bitan spor mogao bi se povesti oko pitanja da li je samo onaj borbeni antifašizam pravi antifašizam ili je dovoljna i sama antifašistička proklamacija i ideološko-politička različitost.
U ozbiljnim raspravama svakako bi svoje mesto našla i saradnja sa okupatorom i današnji pokušaji rehabilitovanja kolaboracije. Tu su se upleli i sudovi pod kontrolom današnjeg režima i razne vulgarne politizacije tih pitanja, a sve tobož radi raskida sa crno-belim prikazivanjem prošlosti koje se već dvadeset godina pretvara u sivo-crno.
Sa takvim pristupom prošlosti, uz dominaciju raznih skribomana i piskarala, sumnjivih svedoka i saučesnika a uz vidno odsustvo istoričara koji su se odgovorno bavili ovom građom, Srbija sve više ulazi u jedno istorijsko-političko šizofreno stanje, koje se ne može podvesti pod bilo kakvu protivurečnost, u kome se potpuno pomutilo pravo baštinjenje antifašizma. Dodamo li tome licitiranje sa nebrojenim stubovima naše spoljne politike, dijagnoza postaje još jasnija.
Dolazak ruskog predsednika Medvedeva uneo je izvesni, rekao bih, prisilni red u ovaj odnos i podsetio srpsku javnost na nepobitne istorijske činjenice o oslobođenju Beograda 20. oktobra 1944. Izrečen je sasvim nedvosmislen ukor svima onima koje se istrajno bave pokušajima revizija i falsifikovanja istorije što su svi oni, koji to u režimu neposredno i svakodnevno čine, pokorno i s ulizičkim burnim aplauzima primili.
Ali, nije onima koji uporno zamućuju srpski antifašizam do Srbije niti do antifašizma. Kako bi tačno rekla velika ruska istoričarka Natalija Naročnicka, oni su u neposrednoj službi onih koji su "na Zapadu zaokupljeni samo jednim ciljem – da se Zapad oslobodi od kompleksa inferiornosti i krivice za prestup fašizma".