Poseta rimskog pape Srbiji aktuelna je još od uspostavljanja demokratske vlade januara 2001. godine. Začudo, iako su za posetu postojali mnogobrojni razlozi i tokom devedesetih godina, Sveta Stolica se za nju nije mnogo zanimala.
Izvesno je da su odnosi Srbije i Vatikana, baš kao i relacije Rimokatoličke i Srpske pravoslavne crkve, izuzetno složeni i višeznačni. Poglavar Rimokatoličke crkve mogao bi doći u posetu Beogradu u različitim svojstvima: kao apsolutni vladar najmanje države na svetu – Vatikana; kao poglavar najveće verske zajednice mogao bi da poseti Srpsku pravoslavnu crkvu, ali bi mogao da obiđe i katoličke vernike u Srbiji. Papa je, sledeći većinu ovih razloga, bez ikakvih prepreka, odavno mogao da doputuje u Srbiju. Ipak, čini se da je želja Svete Stolice da veliki pontifik u Srbiju stigne u sva tri svojstva, dakle kao državnik, kao gost SPC i kao verski poglavar katolika.
I dok su predsednici Srbije i njenih prethodnica (DZ SCG i SRJ) često zvanično posećivali Vatikan, odnosi SPC i Svete Stolice su srdačni ali odstojanje nesumnjivo postoji. Razlozi su poznati. Reč je o odnosu prema genocidu koji je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj izvršen nad srpskim narodom, a koji je i danas, u vreme trijumfa hrvatske države, relativizovan čak i od prvih ljudi crkve u Hrvatskoj. Zatim, u pitanju je i politika Vatikana u vreme rata u Hrvatskoj i Sloveniji tokom devedesetih. Ne treba zanemariti ni priznanje nekanonske i raskolničke Makedonske pravoslavne crkve koje je stiglo samo od Svete Stolice.
Postoje, međutim, i svi oni razlozi koji razdvajaju pravoslavlje od katoličanstva uopšte. Bogoslovske i liturgijske razlike, stare hiljadu i dve stotine godina. Pored toga, u vreme kada je došlo do raskola crkava (1054. godine) Srbi još uvek nisu imali samostalnu crkvenu organizaciju, a u to davno doba već je 300 godina postojao spor oko jurisdikcije nad teritorijama od Save do Peloponeza. Ove oblasti bile su priključene Rimu još sredinom 8. veka.
Ipak, postoje i brojni razlozi zbog kojih bi papa trebalo da poseti Srbiju. Iznad svega, uprkos lošim iskustvima kojima obiluje istorija našeg poluostrva, novo doba donosi stalno i neminovno približavanje svih hrišćanskih crkava. Zajedničke nevolje i činjenica da nove tehnologije i drugačiji interesi pomažu prevazilaženju drevnih podela (koje su često nastajale kao posledica nesporazuma, kratkovekih političkih ciljeva i uskih ličnih sujeta) i vode crkve ka novom jedinstvu.
Dolaskom pape Benedikta XVI na papski presto, rimokatolicizam je dobio poglavara koji je tokom niza godina bio posvećen ideji ujedinjenja hrišćanskih crkava. Vatikan je pokazao, više delom nego rečju, da je u izvesnoj meri promenio svoju politiku. Odatle i, u svakom slučaju simboličan gest, nepriznavanja nezavisnosti Kosova.
Za tri godine, 2013, navršiće se sedamnaest vekova, otkad je rimski car Konstantin I Milanskim ediktom priznao hrišćanstvo i dozvolio njegovo slobodno ispovedanje i ravnopravno postojanje. Jedno od mesta gde će ova značajna godišnjica biti obeležena u globalnim razmerama je i grad Niš. U drevnom Naisu se rodio ovaj slavni rimski car, utemeljitelj Vizantije. Niš bi zato mogao biti pravo mesto i idealna prilika za okupljanje predvodnika celokupnog hrišćanskog sveta. Tada će, sudeći prema raspoloženju u našoj crkvi, koje je nedavno jasno izrazio novi patrijarh gospodin Irinej, kao i nesumnjivoj volji skoro celokupne naše političke javnosti, poglavar Rimokatoličke crkve biti pozvan u Srbiju.
|
Novo doba donosi približavanje svih hrišćanskih crkava |
Mislim da bi bilo loše prenagliti i javno se poniziti, na način koji je nedavno predložio jedan naš ugledni novinar, tvrdeći da su u Bugarskoj "radi bržih evropskih integracija" prinudili tamošnjeg patrijarha da pozove papu u posetu. Politički pritisci na SPC su nedopustivi, u naše vreme oni dolaze sa političkih margina i možda su zato tako otvoreni, brutalni i bestidni. Ne treba sumnjati da će papin dolazak razgneviti jednu takođe malobrojnu i marginalnu političku grupu, u kojoj se nalazi i nešto vernika, koja će se dolasku pape protiviti iz brojnih razloga od kojih su neki ranije pomenuti, ali se većinom ne tiču Srbije, srpske crkve, pa čak ni našeg vremena.
Dolazak pape u Srbiju je politička i crkvena neminovnost. Na Balkanu, u Republici Srbiji i širom srpskih zemalja danas vlada mir. Tekovinama ovog mira možemo biti nezadovoljni, ali stvarnost moramo uvek poštovati. Sporazum između katoličanstva i pravoslavlja je neizvestan, ali je u našem interesu da mi ne budemo razlog nesporazuma. Mi Srbi više nemamo snage da isterujemo velike svetske pravde. Nama treba pravda za naš narod. Mali narodi do pravde dolaze mudrošću, strpljenjem, smelošću i žrtvom, ali i tako što stiču prijatelje i gube neprijatelje.
Konačno, ako hrvatski predsednik može da poseti Srbiju, onda tako nešto treba omogućiti i papi.
