Političari me oterali sa posla

Dečaštvo kao uvid u male godine ne smanjuje veličinu velikih, ali ih čini shvatljivijim. Ko je Velimir Bulatović, Srbin iz Mrtvog Dubokog, iz Crne Gore, iz plemena Rovaca i bratstva Bulatovića po rođenju i poreklu, a Srbin iz Vranjske Banje i okoline gde živi od 1972. godine i gde se porodično i profesionalno ostvarivao. Rođen je 1946. godine u Mrtvom Dubokom. Pedagošku akademiju završio je u Nikšiću, a posle toga diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Skoplju.
Da li ga je slavno poreklo, kako je znameniti Njegoš pevao: "Rođeni smo u besudnoj zemlji", nateralo da sa velikom budnošću i oprezom pred svojim pokolenjima čuva tri ljudske svetinje svog bratstva: crkvu, zakon i poštenje? Naravno, da! U tim svetinjama se krije i ko je i kakav je Velimir, koji je ubeđen da je upravo to odrastanje u nekada graničnoj, besudnoj zemlji u brdima Crne Gore iznad Kolašina stvorilo epsku sliku duše njegove zemlje i srpskog naroda, stvorilo "male" i "velike" ljude, jednake u svemu, koji prvo vole i poštuju svoj narod i sve druge. Zato sa ponosom ističe svoje porodično stablo do pretka osnivača bratstva Nikše, a svom bratstvu ostavio je i knjigu "Rovca, bratstvo Bulatovića".

Mađarski logor
– Ja, Velimir sin Radonjin, Radonja Milošev, Miloš Milunov, Milun Nikolin, Nikola Radovanov, Radovan Stanojev, Stanoje Bajov, Bajo Vujov, Vujo Markov, Marko Dragićev, Dragić Batrićev, Batrić Vuksanov, Vuksan Bulatov, Bulat Gojakov i Gojak Niškin. Bulatovići nikad nisu bili tanjevina i nejaki, njihovo ime bilo je jedan u nizu svetionika čojstva i junaštva u Crnoj Gori gde su u njenim brdima uvek bili svoji na svome. Turci su ih se klonili i vodili računa da nemaju nikakva posla sa njima, jer svaki sukob mogao je da izazove osvetničku krv, da gorštački ponos stane svakoj pohari na put ne birajući sredstva i ne hajući za žrtve. U naše kolektivno pamćenje urezano je ime vojvode Vuksana Bulatovog koji je bio jedan od ona tri skadarska sužnja u pesmi, koji je uspeo da pobegne iz strašnog kazamata preko planine Rumije i u Veljoj Gori sagradi crkvu, u slavu Bogu i njegovoj milosti, koja je nedavno obnovljena. Bio je to slavni Rovčanin, jedan od prvih iz bratstva koji je zaslužio pohvalu – imao se rašta i roditi.

– Pamtim đeda Miloša koji je pripovedao kako se otisnuo sa drugim đedom Lakićem u Ameriku početkom 20. veka u potrazi za dovoljnim komadom hleba. Vratili su se pred balkanske ratove na poziv kralja Nikole da učestvuju o oslobođenju srpskih krajeva od Turaka. Đed Miloš je bio učesnik Drugog balkanskog rata, borio se na Bregalnici, a potom sa đedom Lakićem u Velikom ratu bili učesnici tragične bitke na Mojkovcu gde su nakon poraza pali u austrougarsko zarobljeništvo. Bili su otpremljeni u logor Nađmeđer u Mađarskoj, zajedno sa Todorom, ocem poznatog književnika Mihaila Lalića. Đed Miloš se vratio, a đed Lakić je tamo ostavio kosti.

Njiva za sahranu
– Baba Milosava bila je iz susednog Liješna i umrla je mlada, 1938. godine, u bolnici na Cetinju. Da bi je đed doterao kući i sahranio morao je da proda njivu da bi platio kamion do Podgorice. Odatle, od sela do sela, jer nije bilo puta, bratstvenici i prijatelji nosili su je na rukama i doneli na seosko groblje. "Hoću da moja deca mogu da dođu na grob svoje majke", tugovao je tihujući.
– Đed Miloš je ostao da živi na ognjištu sa mojim ocem Radonjom i majkom Milom. Moji roditelji izrodili su devetoro dece i uspeli da nas izvedu na put žive i zdrave. Zbog siromaštva četvoro njih koje se prvo rodilo nije moglo da se školuje. Hvala bogu, još smo živi i zdravi. Potvrdila se ona Njegoševa: "Sve priroda snabdijeva oružjem protiv neke neobuzdane sile", što je značilo neprestanu borbu za život, gde nema čekanja da se promeni vreme i stigne bolje, već se radilo i bivstvovalo u vremenu koje je nametnuto.
– Imam braću Veljka, Vladimira, Svetozara i Borivija i sestre Danicu, Darinku, Senku i Branku. To je veliko bogatstvo. Delili smo sve što smo imali među sobom, a koliko puta u detinjstvu imali smo tako malo. Voleli se, čuvali jedno drugo, branili, strahovali jedno za drugo, poštovali. Ta rana socijalizacija stvorila je od nas čvrstu zajednicu, čije principe smo preneli na decu, a to je uzajamno poštovanje, ime i ugled, zakon i poštenje, što sve ukupno daje najveće blagodeti – ljubav i slogu. Svi moji žive u Podgorici, osim Branke koja je u Nikšiću. Posećujemo se, a sveti dan nam je, kao i svim Bulatovićima, onaj krsni – Lučindan.

Guranje autobusa
– Otac Radonja je imao turbulentan životni put, od težaka, do patizanskog komandira, četničkog borca, ponovo partizanskog borca, posle rata, kratko vreme trgovca i potom do penzije građevinskog radnika koji je ceo vek proveo radeći na Jadranskoj magistrali.
– Kao komandir partizanske čete 1941. godine nije hteo da pođe sa svojim borcima iz svog kraja i sela i ode u Bosnu. Bio je zarobljen od svojih, ali je utekao i 1942. godine obreo se u četnicima, tada, kapetana Vuka Bećkovića, s kim se lično poznavao. Igrom slučajnosti upoznao je đenerala Dražu Mihailovića koji se tada obreo u njihovim krajevima. Nije bio impresioniran organizacijom četničke vojske, pa se 1943. godine ponovo priključio partizanima. Posle rata morao je da izdrži provere nove vlasti koji su sumnjičavo gledali na njegovo vojevanje. Smirio se kad se dokopao svog građevinskog zanata i pobegao od politike koju nije voleo.
– Od 1. do 4. razreda išao sam u školu u našem selu Mrtvom Dubokom, peti i šesti razred u susednom Međuriječju, sedmi u Nikšiću gde mi je živela tetka, a osmi u naselju Manastir Morača. Tada je, kao i pre rata, jedno od najpoštovanijih bilo zanimanje učitelja, pa sam upisao Srednju učiteljsku u Nikšiću. Tu sam završio i Višu pedagošku, smer istorija. Postao sam nastavnik istorije, ispunio sam svoj dečački san
– Posla u prosveti u to vreme u Crnoj Gori nije bilo. Gledao sam konkurse i video da se traži nastavnik istorije u selu Kriva Feja blizu Vranja. Poslao sam dokumenta reda radi, smatrao sam da neću biti primljen. Ipak, da život ume da iznenadi pokazala je poštanska vest da sam primljen. Bio sam, pomalo, u čudu. Izvadio sam geografsku kartu, ne bih li saznao gde je ta Kriva Feja. Seo sam na autobus, krenuo iz Podgorice u šest ujutru sa svežnjem knjiga i u 11 uveče stigao u selo. Bio je februar, zima, od Vranja do Krive Feje ima 40 kilometara, a pokvario se i autobus, pa smo svi putnici gurali i nekako stigli. Prvi utisak bio je loš, ipak, mislio sam odradiću do kraja polugodišta, a onda idem. Važno je bilo biti na plati, biti svoj čovek.

Selo bez struje
– Kriva Feja je rudarsko selo na 1.200 metara nadmorske visine i taj krajolik u podnožju Besne Kobile je podsećao na moj zavičaj i Mrtvu Duboku. U to vreme, otvorio se rudnik olova i cinka Blagodat i krenulo je doseljavanje ljudi iz svih krajeva Jugoslavije. Osnovna škola je početkom 70-ih godina imala oko 300 učenika. Meštani su bili gostoljubivi gorštaci koji su me odmah osvojili.
– Šta bi zemlja sunce da ne bije, šta bi čovek da mu vreme nije, pevao je pesnik Radovan Bećirović i bio u pravu. Kriva Feja je bila Jugoslavija u malom, tu sam pronašao ljubav svog života Slobodanku, koja je rodom iz Cakanovca kod Preševa. Izrodili smo sina Slavišu i ćerku Jelenu na koje smo ponosni. To je bio znak da će moja dalja sudbina biti vezana za jug Srbije.
– Osam godina sam predavao u školi i onako svojeglav nervirao se što nije bilo struje u selu, a bilo je uličnog neonskog osvetljenja. U dva navrata sam se sam peo na banderu i na divlje priključivao struju sa namerom da pokrenem ostale meštane na isto. Nisam uspeo, isključivali su me, a onda sam rešio da se preselim u Vranje i da putujem svakodnevno na posao. Prelazio sam svakodnevno 360 krivina sa visinskom razlikom od 800 metara, po svim vremenski ulovima. U nekoliko navrata glava mi je bila u torbi i odlučio sam da odem iz prosvete. Položio sam sve vozačke kategorije i nameravao da se kao šofer zaposlim u Beogradu i tamo preselim. Tako bi i bilo da nisam dobio premeštaj u Osnovnu školu "Predrag Devedžić" u Vranjskoj Banji.

Montiran proces
– Po dolasku u Banju rešio sam da završim Filozofski fakultet, odsek istorija, u Skoplju, što sam učinio. Kriva Feja je struju dobila tek početkom 90-ih godina, a ja sam od 1993. godine imenovan za direktora škole. Ostao sam dva mandata, a smenio me je jedan sa crnom majicom i znakom pesnice na njoj, koji je bio predsednik školskog odbora, nakon petooktobarskih promena 2000. godine. Dolazio je iz Vranja autobusom u Banju, pretio mi, na do zla boga iskvarenom lokalnom govoru. Smenili su me bez ikakvog osnova, sa lažnim optužbama, što me teško pogodilo. Kao svaki ponositi Rovčanin i Srbin nisam mogao da podnesem dok nisam isterao pravdu, išao sam do Vrhovnog suda gde je potvrđeno da nemam nikakve veze sa lažnim optužbama, a onda svojim pokolenjima i bratstvenicima ostavio knjigu "Presuda" u kojoj je sve zapisano o tom montiranom procesu i potkrepljeno dokumentima.
– Otišao sam u penziju i dao se naučnom radu. Napisao sam nekoliko knjiga iz društvene i istorijske tematike, a onda i monografiju OŠ "Predrag Devedžić" u Banji i na taj način još jednom pokazao da sam dao sav svoj trud i znanje za propisanu platu – i ništa više!