Povodom 50. godišnjice od smrti Eriha Marije Remarka, jednog od najpoznatijih pisaca na nemačkom jeziku, podsećamo vas na njegov prvi i najpoznatiji roman: „Na zapadu ništa novo“.
Remarkov roman ”Na zapadu ništa novo” je portret jedne generacije koja je u euforiji ostavila školske klupe i otišla u rat. I na kraju izginula u smrtonosnoj ratnoj mašineriji.
Bilo je to vreme velikih prevrata i nesigurnosti. Tempo je diktirao tehnološki napredak: fabrike, automobili, nova naučna otkrića… Patrijarhalno društvo počinje da gubi na značaju, žene počinju da se bune protiv uloge u društvu koja im se tradicionalno nameće i traže više prava.
Oduševljeni, ogorčeni, ravnodušni
Staro je došlo do kraja, a novo je stiglo ubrzanim tempom. I preopteretilo ljude – a pre svega muškarce. Mislili su da rat može da bude ”pročišćujuća snaga”. U leto 1914. slavili su početak rata i bili čvrsto uvereni da će za Božić ponovo biti kod kuće. Ali, dogodilo se nešto sasvim drugo.
”Naučili smo da je čisto dugme važnije od četiri toma Šopenhauera. U početku smo bili oduševljeni, zatim ogorčeni i na kraju smo ravnodušno shvatili da nije duh taj koji je presudan, već […] vežba.”
Krvoproliće u rovovima, noći pod kišom granata i dosada između dva juriša: sve to je na svojoj koži doživeo Remarkov mladi regrut i pripovedač u romanu. Senzibilni đak postao je otupelo polubiće.
”Jedan razvodnik (…) vuče za sobom smrskano koleno; drugi ide ka mestu za previjanje držeći sopstvena creva u rukama. (…) Surovost se dâ podneti, ukoliko joj se potčiniš, ali ubija ako o njoj razmišljaš.”
Spaljen i zabranjen
Remark je veoma drastično opisao ratna dešavanja, iako je on lično na frontu bio veoma kratko. Godine 1916. je mobilisan još kao đak, ali je vrlo brzo ranjen i prebačen je u ratnu bolnicu. Tamo je slušao priče sa fronta teških ranjenika, pravio beleške i od toga je kasnije nastao njegov svetski poznat roman. I dugo je tvrdio da je sve to sam doživeo.
Roman ”Na zapadu ništa novo” (Im Westen nichts Neues) pojavio se u knjižarama 1929. – i preko noći postao jedan od najvećih uspeha nemačke literature. Kritičari širom sveta hvalili su delo kao ”pacifističku optužnicu protiv rata”. Ubrzo je ekranizovan i u Holivudu.
Roman je međutim smetao desničarima u Nemačkoj. Govorili su da je uspomenu na nemačke vojnike bacio u blato. Nakon što su nacisti 1933. preuzeli vlast, Remarkove knjige javno su spaljene i zabranjene. Njihov autor je pre toga emigrirao u Švajcarsku.
U stvari oduvek apolitičan
Od 1939. živeo je u Sjedinjenim Američkim Državama, a nakon rata, naizmenično u SAD i Švajcarskoj. Umro je 1970. u švajcarskom Lokarnu.
Erih Marija Remark do smrti je uživao imidž pacifiste i ubirao plodove svoje stare slave. Godinama kasnije priznao je da je oduvek bio apolitičan.
Nacisti su mu ubili sestru u logoru. Čovek je video kako zlo prolazi nekažnjeno i pomirio se sa realnošću. Ja svakih par godina pročitam skoro sve njegove knjige i prija duši. A da čpvek ne veruje da smo i mi na ovim prostorima prošli sve ono o čemu je on pisao ; rat, izbeglištvo, beda, emigracija…