Povodom 80 godina od formiranja Jasenovca, Muzej žrtava genocida u Beogradu objavio je više zbornika dokumenata od kojih se neka prvi put nalaze pred očima šire javnosti i dodatno osvetljavaju činjenice vezane za jedan od najvećih i najmonstruoznijih koncentracionih logora na tlu Evrope. Među novim izdanjima je i zbornik “Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica” autora Veljka Đurića Mišine, direktora Muzeja žrtava genocida, u kom su prvi put objavljena svedočenja logoraša data 1942. godine pred Komesarijatom za izbeglice i preseljenike u Beogradu. Zbornik je nemoguće nabaviti u slobodnoj prodaji, a u Muzeju navode da se knjiga može naručiti imejlom na adresu: office@muzejgenocida.rs posle čega će proslediti uputstvo o uplati novca za pokriće troškova ili dobrovoljnu donaciju.
Komesarijat za izbeglice i preseljenike je 1942. godine obavio razgovore sa većinom logoraša Jasenovca koji su uspeli da prežive ovaj koncentracioni logor i dokopaju se Srbije, reč je o iskazima koji do sada nisu bili poznati široj javnosti.
Među njima je i ispovest Branka Popovića (40), konobara iz Doboja koji je od 5. novembra 1941. bio zatvoren u delu logora poznatom kao Jasenovac 2 u blizini reke Lonja, a zatim u logor u Bačićevoj ciglani gde su ustaše ubijale maljevima i sekirama.
Udarci maljevima
“Kada smo bili premešteni u logor u Bačićevoj ciglani ja sam bio dodeljen na rad u bageru na Savi. Jednoga dana polovinom meseca januara 1942 god. oko 10 sati pre podne nalazio sam se sa još 10 Srba zaposlen u pilani koja se nalazila u logoru ciglane. Kraj te pilane nalazio se zatvor, u koji su ustaše zatvarali zatočenike. Tada sam video kroz prozor pilane, kako ustaše izvode iz tog zatvora dva po dva zatočenika, a druga dva ustaše dočekuju ih i to jedan sa sekirom, a drugi sa drvenim maljem i udaraju ove zatočenike po glavi. Ustaša koji je u ruci držao sekiru, udario ih je po glavi oštricom. Kako je koji zatočenik bio udaren u glavu, tako je padao na zemlju. Ako nije odmah bio mrtav toga su zaklali nožem. Ja sam gledao kako su ovako ubili 10 do 12 Srba zatočenika. Više nisam mogao gledati i otišao sam sa prozora. U istom času došao je u pilanu jedan ustaša i zabranio nam da gledamo na prozor.”
I Popović je izneo svoja saznanja o “nastupima” – odnosno zborovima zatvorenika u dvorištu logora kada su ustaše selektivno birale i klale ljude.
“Tada smo se svi morali svrstati u dvorištu logora. Svaki put su tada ustaše izabirali stanoviti broj Srba zatočenika, odvodili ih na logorsko groblje i ubijali. Tako se sećam da je bio ‘nastup’ na dva ili tri dana pred katolički Božić. Tada su izdvojili 21. Srbina i pet Jevreja, odveli ih u tunel i tu su ih ubili iz pušaka. Tada je bio slučajno ranjen u nogu od kugle, koja je zalutala Đorđić Trifko radnik iz Doboja, pa smo ga onako ranjena odneli u baraku i položili da leži, a 1 januara 1942, posle podne, ustaše su ranjenog Đorđića sa mnogo drugih Srba ubili pred samom barakom”, ispričao je Popović.
Pobijeni na groblju
Drugi taj “nastup” odigrao se 26 decembra 1941.
“Kada smo se svrstali na dvorištu ustaše su odvojili 36 Srba i Židova, odveli ih na logorsko groblje i tamo ubili sikirama i maljevima. Znam da su tada ubijena od Srba tri brata prezimenom Guja, seljaci iz okoline Sarajeva. Imena drugih ne znam”, naveo je Branko.
Prema njegovim rečima, već 1. januara ustaše su priredile nov, još veći pokolj Srba.”
“One, koji nisu mogli ići usled bolesti i slabosti izvukli su pred baraku i tu ubili sikirama i drvenim maljevima. Tada ih je ubijeno oko 100 i to najviše Srba. Ja sam taj dan došao sa posla u baraku oko šest sati posle podne i zatekao sam pred barakom veliku hrpu leševa ubijenih zatočenika, te velike lokve ljudske krvi… Pokolji su nastavljeni 2. i 3. januara 1942. godine. Oni, koji su bili određeni za pokolj su svezani žicom, odvedeni na logorsko groblje i tamo ubijeni sa sekirama i drvenim maljevima. Ne znam koliko ih je ta dva dana zaklano, jer sam se ja nalazio na poslu na bageru na Savi i želeo sam da na taj način spasem svoj život.”
Rad na nasipu
Preživeli logoraš Jasenovca, Branko Popović je ispričao i kako je izgledao rad na nasipu oko Bačićeve ciglane.
“Kopali smo zemlju i nanosili, ili tačkama navozili na nasip. Ustaše su od nas zahtevali da tačke pune zemlje vozimo trčećim korakom, pa i uz nasip. Ko to nije mogao onoga su ustaše udarali kundacima i štapovima. Ustaše su nas i inače redovno svaki dan tukli bez ikakvog povoda. I ja sam bio od njih redovno tučen. U ovoj tučnjavi na nasipu naročito se isticala jedna grupa od 9 ustaša Ličana, mladića od 20 do 23 godine, koji su nosili na glavi crvene ličke kapice”, naveo je Popović i objasnio da sem tučnjave, tokom rada na nasipu bilo je i mnogo slučajeva ubistava.
“Ustaše su takve nesrećnike ili kundacima po glavi zatukli, ili noževima zaklali, a bilo je i takvih slučajeva, da su ustaše pojedine zatočenike oborili na zemlju na leđa i onda ih nogama po prsima tukli i na prsa skakali sve dok nisu umrli.”
Popović je oslobođen u grupi sa još 12 drugih Srba koji su 31. marta prebačeni za Srbiju.
“Ja mislim da je za vreme mog boravka u logoru Jasenovac, a to je od 6. novembra 1941. pa do 30. marta 1942. pobijeno oko 3.000 Srba. Koliko ih je ubijeno pre mog dolaska, nije mi poznato”, naveo je Popović.
Mučenje u kanalu
“Pred ustaškom nastambom u logoru bio je i jedan kanal pun vode. Kad smo završili rušenje baraka, morali smo sav materijal prenositi na put, a ustaše su svakoga, koji nije mogao nositi onoliko materijala koliko su oni naredili, kaznili tako što su ga naterali da zagazi u vodu u kanal, gde su ga držali sve dok nije umro, jer je to bila smrtna kazna. Ako je neko bio jači, onda su preko kanala metnuli dasku, a taj je u kanalu morao držati glavu pod daskom, a ustaše su preko daske hodale, dasku savijale, i tako glavu dotičnog gurali pod vodu i on se na taj način morao ugušiti. Ovako su kažnjeni i umrli u kanalu: Trifković Jovo trgovac iz Doboja i Nikolić Miloš, poslovođa firme Bata iz Doboja. Imena drugih ne znam, ali znam da je na taj način mnogo Srba izgubilo život”, ispričao je ovaj preživeli logoraš.
