Velika radost pred parohijskim domom u Velikoj Hoči zavladala je među okupljenim mališanima, od onih najmanjih, pa sve do osmaka u iščekivanju da ih popadija Rada pozove i podeli im patike.
Saznali su da je njima poznati Ćira (Zoran Ćirić), koji redovno dovodi grupe poklonika u Veliku Hoču, doneo za sve njih obuću koju je sa svojim prijateljima iz daleke Australije poslala Grozdana Dragičević Todorinović.
O ovim divnim vestima, naše novinare je obavestila profesorka Olivera Radić iz orahovačke Gimnazije, poželevši da podeli utiske dečice koja su se mnogo obradovala, kao i motive dobročiniteljke iz daleka da usreći svu decu.
Da se raduju videlo im se na licu, a o tome kakve su patike šaputali su jedni drugima, dok su nestrpljivo čekali da vide šta su dobili.
– Nisu ih videli, pa mogu da zamišljaju – rekla je popadija Rada, i sa profesorkom Oliverom Radić, koja je još u junu od dece uzela brojeve za obuću, poređala patike po veličini.
Potrudila se Grozdana da sve budu lepo obeležene i da se zna koje su za koje dete. Na etiketi je pored broja pisalo ime i prezime deteta, tako da je bilo lako pronaći koje su patike za koga. I počela je raspodela. Noseći par novih patika u rukama, čekali su jedni druge, upoređujući ih.
– Moje su lepše! – hvalio se Lazar svom drugu Filipu, koji je svoje patike već obuo da ih isproba, pa kaže:
– Nema šanse, vidiš moje, lepše su! Ima da šutiraju loptu samo tako!
Devojčice su se uzdržavale od glasnih komentara, ali su proveravale broj i zadovoljno izlazile iz Parohijskog doma. Za nepuna dva sata sve su patike razdeljene. Za one najmanje, obuću su uzimala braća i sestre, a sa nekim detetom je došla i majka da pošalje pozdrave i zahvalnost darodavcima. Jedna od majki je i pomogla u raspodeli. I naravno, darodavcima, su pored zahvalnosti, poslate i fotografije nasmejanih mališana.
– Slike brže putuju od patika! – nasmejano je konstatovao Stefan, na komentar da su patike putovale više od tri meseca iz Australije.
Potrajalo, ali vredelo
Prvo su “plovile” brodom, pa autobusom do Beograda, pa iz Beograda drugim autobusom do Velike Hoče.
“Jeste potrajalo, ali moja želja je bila da svako dete u Velikoj Hoči dobije patike koje smo mi sa ogromnom ljubavlju kupili, spakovali i poslali”, napisala je u poruci Grozdana Dragičević Todorinović na čiju inicijativu su patike stigle do svakog deteta u Velikoj Hoči.
U svom pismu navela je i da su je odmalena učili da uvek kad može, pomogne onima kojima je pomoć potrebna.
“Svojim primerom me je porodica naučila da nije bitno koliko ćeš nekome dati, ali je bitno da se daje, pomaže. Prilikom progona Srba iz Hrvatske i gubitka svega što smo posedovali tamo, moja porodica se našla u situaciji da nam je na momenat zatrebala pomoć drugih. I dobili smo je i osetili humanost i dobrotu naših Srba u Srbiji. Ta pomoć je bila potrebna dok smo se oporavili i, hvala Bogu, danas smo opet u situaciji da možemo pomoći.
Prilikom prošlogodišnje posete Kosmetu prikupila sam nešto novca od mojih prijatelja u Kanberi i Sidneju i donela sa sobom da podelimo deci i da ih malo obradujemo. Vrativši se u Kanberu, prenela sam utiske mojim prijateljima i potvrdila da je jako teško našem narodu u Metohiji. Onda smo se dogovorili da obradujemo dečicu za Vaskrs i skupila sam nešto para koje sam prosledila mojoj prijateljici Oliveri koja je za svu decu u Orahovcu kupila patike.”
Što je naumila, to je i učinila
Fotografije i pesma orahovačkih mališana naterale su Grozdanu da nastavi sa akcijom. Obećala je sebi da će sa prijateljima patike obezbediti i za decu u Velikoj Hoči. Znala je da je u Velikoj Hoči više dece nego u Orahovcu, pa sumnjajući da će sakupiti dovoljno novca, došla na ideju da se patike kupe u Australiji, na osnovu brojeva koje joj je opet Olivera poslala.
“Moji prijatelji su se složili i u tome me podržali, i čim sam dobila spiskove dece i brojeve obuće, pokupovala sam više od 100 pari obuće, za svu decu u Velikoj Hoči, ali i za ono malo dece u Prizrenu i u selu Novake. Malo se pošiljka zadržala, ali ne greškom mojom ili kompanije nego na carini, pa onda u Beogradu čekala dok Zoran Ćirić, naš prijatelj iz NAS Svi za Kosmet krene put Metohije. Ali eto, hvala Bogu, cilj je postignut. Radost dece je opravdala sav naš trud” – radosno je rekla Grozdana.
Svi roditelji u Velikoj Hoči, zamolili su prilikom podele obuće da prenesimo neizmernu zahvalnost svima koji su u darovanju učestvovali, što naš list ovom prilikom i čini.
Dobra družina
Grozdana je naglasila da ne bi uspela da realizuje svoju ideju da nije bilo njenih prijatelja koji su joj se pridružili u kupovini obuće, a to su: Dragan i Dragana Reljić, Bogdana Reljić, Kosovka – Kosa Nikolić, Violeta Vesković, Velimir Pekić, Sretko Novaković, Tonko Ponoš.
Svojom donacijom u akciji je učestvovao i Grozdanin kolega, Novozelanđanin Seni Sioni, a Dušica Moromilov koja radi za kompaniju Zenit i prima pakete u Kanberi, sredila je sa vlasnikom kompanije Stevanom Stojanovim da Grozdana dobije popust za pošiljku.
– Nema ništa lepše nego kad vidimo da su deca srećna, i još da u novoj obući trče ovom našom kosovsko-metohijskom zemljom – istakla je Grozdana, koja od 2003. godine živi u Kanberi i radi kao ekonomista u jednoj trgovačkoj kompaniji.
