Mujo Bajrović rođen je 28. juna 1962. u Tutinu. U bogatoj karijeri 11 godina je branio boje Radničkog, sa kojim je šest puta osvajao titulu ekipnog prvaka države. Bio je i trostruki šampion u pojedinačnoj konkurenciji. Velikim dostignućem smatra i činjenicu da je dva puta boksovao za selekciju Evrope. Od drugih sportista se izdvaja i po akademskom zvanju. Diplomiraoje na Filološkom i Fakultetu fizičke kulture.
Najveći uspesi u karijeri su dve bronzane medalje na prvenstvima Evrope u Atini 1989. i Geteborgu dve godine kasnije. Tri meseca pre takmičenja u Atini je slomio šaku u Kopenhagenu i od njega se nije mnogo očekivalo. Ipak, on je verovao u sebe. U polufinalu ga je u drugoj rundi nokautirao Istočni Nemac Zigfrid Menert. Njegova medalja bila je veliko iznenađenje.
Dve godine kasnije je važio za jednog od favorita. Bio je ubeđen u zlatnu medalju. Očekivao je da u polufinalu savlada rivala iz Atine, Šveđanina Velika, ali su sudije bile naklonjene domaćem bokseru. Poražen je preglasavanjem sudija, mada je žiri smatrao da je Bajrović bio mnogo bolji. To je bio i kraj karijere u kojoj najviše žali što se nije oprostio na Olimpijskim igrama u Barseloni.
Petrićevo srebro
Branislav Petrić bio je sjajan bokser. Rođen je 1937. u Ledincima, pored Novog Sada, boksovao je u Hrvatskoj, da bi kasnije došao u Beograd. Bio je član Brodograditelja, pod rukovodstvom trenera Stevana Palića, a zatim je došao u Crvenu zvezdu kod Luke Popovića.
Najveći uspeh je postigao na EP u Moskvi 1963, iako nije važio za favorita. Ipak, od početka je pokazao da je u sjajnoj formi. Sve rivale pobeđivao je pre kraja treće runde. U finalu ga je čekao veliki šampion Oleg Grigorijev. Bio je prvak Evrope 1957, drugoplasirani 1959, olimpijski šampion iz Rima. U nastavku druge runde, sa nekoliko snažnih udaraca, primorao je srčanog Petrića na predaju, ali je i srebro bilo fantastičan uspeh. Preminuo je 6. jula 1997. u Pančevu.
Spasao Radnički
Stevan Redli rođen je 1930. godine u Novom Sadu. Boksom je počeo da se bavi u Eđšegu iz kojeg je prešao u Partizan. Od boksa se oprostio prvi put 1956. da bi 1963. boksovao za Radnički u borbi za opstanak. U poslednjem meču je pobedio odličnog Mitrovića. Karijeru je završio sa 266 pobeda, 20 poraza i jednim nerešenim rezultatom.
Najveći uspeh u karijeri je bronza u perolakoj kategoriji na Evropskom prvenstvu u Varšavi 1953. Prethodno je postao kralj nokauta, ljubimac publike. Miroljubiv van ringa, među konopcima je bio brz, sa neočekivanim jakim udarcima. Pripremao se naporno za Varšavu. Mogao je godinu dana ranije da osvoji medalju na Olimpijskim igrama u Helsinkiju. Sada šansu nije želeo da propusti. Naruku mu je išao žreb. Morao je da pobedi samo Bugarina Gogu Malizanova i medalja je bila osvojena. Protivnik je bio dobar bokser, ali protiv Redlija nije imao šanse. Zadovoljan medaljom, Redli se hrabro upustio u finalni okršaj sa sovjetskim asom Aleksejem Zasuhinom. Ipak, ovog puta nije imao izgleda, ostao je na bronzi, četvrtom odličju u istoriji jugoslovenskog boksa.
Vukašin imao dva srca
Vukašin Dobrašinović rođen je 15. jula 1964. u Beranama. Smatraju ga najtrofejnijim bokserom beogradskog Radničkog. Po šest puta je osvajao titule u ekipnoj i pojedinačnoj konkurenciji. Pored toga, Dobrašinović je u svojoj (velter) kategoriji osvojio Zlatnu rukavicu i statuu Beogradskog pobednika.
Važio je za boksera sa dva srca. Nikad nije birao protivnika i nikad nije menjao kategoriju, da bi lakše došao do pobede. Te dve osobine su često isticali njegovi drugovi iz ringa. Bronzanu medalju je osvojio na Svetskom prvenstvu u Moskvi 1989. Klasu je potvrdio dve godine kasnije, kad je sa tri pobede i jednim porazom došao do bronze na Evropskom prvenstvu u Geteborgu.
Čudo u Havani
Rajko Milić rođen je 18. juna 1944. u Krnjači kod Nikšića. Bio je uspešan teškaš Radničkog, za koji se borio punih 10 sezona. Jednom je bio prvak Jugoslavije, dva puta vicešampion, prvak Balkana. Jedan od retkih boksera kome je klub priredio svečani oproštaj.
Na međunarodnoj sceni je oduševio 1974. kada je na Svetskom prvenstvu u Havani osvojio bronzu. Uoči prvenstva je, siguran u sebe, najavio medalju.
Do odličja mu je trebalo da slavi dva puta. Oba trijumfa ostvario je tehničkim nokautima u drugoj rundi. Prvo je pao Jevgeni Gorštakov iz Sovjetskog Saveza, a zatim Marokanac Abdelatif Fatihi. U meču za ulazak u finale Marvin Stinson je zasluženo slavio, ali je bronza bila veliki uspeh Milića i jugoslovenskog boksa.
Skup trenutak nepažnje
Zoran Jovanović rođen je 1950. u Loćiki kod Jagodine. Uspešno se takmičio u četiri kategorije – bantam, pero, lakoj i poluvelter. Jedan je od najboljih boksera Radničkog. Dvostruki je prvak države i šampion Balkana. Najveći uspeh na međunarodnoj sceni je srebro u pero kategoriji na Evropskom prvenstvu 1973. u Beogradu. Prvenstvo je održano u tek otvorenoj sportskoj dvorani Pionir. Trenutak nepažnje u finalu, protiv Stefana Forstera iz Istočne Nemačke, bio je dovoljan da protivnik uputi “grom” iz desnog krošea i Jovanović je izgubio. Preminuo je posle kraće bolesti 2012.
