Rvanje je godinama bilo najtrofejniji olimpijski sport. Zato ne čudi što je spisak osvajača medalja u ovom sportu duži od ostalih. Oduvek je naša zemlja imala vrhunske borce, a bez sumnje, najbolji jugoslovenski rvač, bio je Stevan Horvat. Popularni Pišta rođen je 7. oktobra 1932. godine u selu Svetozar Miletić, u opštini Sombor. Sportsku karijeru je započeo u 15. godini u tadašnjem Poletu (danas Radnički) iz Sombora. Odlaskom u JNA od 1952. do 1954. postaje član Partizana, u kojem ostvaruje najveće uspehe.
Horvat je bio državni reprezentativac od 1954. do 1968. godine, sa preko hiljadu nastupa. Najuspešniji je rvač Jugoslavije u 20. stoleću, a 2000. je proglašen za Sportistu veka Vojvodine.
Jači od povreda
Bio je dvostruki prvak sveta u Helsingborgu 1963. i Toledu 1966, vicešampion Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju 1968, tri puta vicešampion sveta u Jokahomi 1961, Toledu 1962. i Tampereu 1965, dva puta pobednik Mediteranskih igara, tri puta prvak Balkana… Najteže su mu pala dva četvrta mesta na Igrama 1960. u Rimu i četiri godine kasnije u Tokiju. Oba puta je učestvovao povređen.
Na Igrama u Meksiko Sitiju se plasirao u završnicu i na taj način obezbedio medalju. Za preostale rivale je imao Galaktopulosa iz Grčke i Mumemura iz Japana, koje je do tada stalno pobeđivao. Ovoga puta je sa obojicom rvao nerešeno i to je bilo dovoljno za srebro.
Osvojio je dva svetska zlata. U Helsingborgu je 1963. ostvario četiri pobede na impresivan način, da bi u finalu bio bolji od čuvenog sovjetskog rvača Gvantsladzea.
Za zlato u Toledu 1966. vezano je najlaskavije priznanje koje je dobio u karijeri, medalja “Pjer de Kuberten”. Dodeljena mu je za fer- plej u Parizu. Šta se dogodilo u Toledu? Sovjetski borac Sapunov i Bugarin Rajčev su diskvalifikovani zbog navodnog lažiranja, što je Horvatu automatski donosilo prvo mesto. Horvat je tražio promenu odluke, kasnije je pobedio i jednog i drugog i postao prvak sveta. Kada mu je vest o dobijenoj medalji sa imenom osnivača Olimpijskih igara saopštena, od sreće je skoro zaplakao.
Veliki Pišta, profesor, kako su ga zvali, umro je 28. maja 2018. godine.
Borac za pravdu
Branko Martinović rođen je 29. novembra 1937. godine u Beogradu, kao jedno od 13-oro dece. Rvanjem je počeo da se bavi kao 11-godišnji dečak u Rvačkom klubu Železničar, a još četvorica njegove braće takođe su bili rvači tog kluba. Tu je ostao do kraja aktivne karijere. Takmičio se u kategorijama do 63, do 67 i do 70 kg.
Najveći uspesi su: drugo mesto na Olimpijskim igrama 1960. u Rimu i treće na OI u Tokiju 1964. Na Svetskom prvenstvu u Jokohami 1961. osvojio je bronzu, isti plasman je imao i na Evropskom prvenstvu 1966. u Esenu. Bio je prvak Mediterana u Napulju 1963.
Po njegovoj evidenciji, u karijeri je imao ukupno 1.129 mečeva. Od toga je imao 988 pobeda, 93 poraza i 48 nerešenih borbi.
Banetova izreka bila je “Talenat nije dovoljan – ali za one koji ga nemaju dovoljno…”
Zlato u Helsinborgu
Borivoje Vukov rođen je 8. jula 1929. godine u Senti. Rvanjem je počeo da se bavi u 11-oj godini u Pobedi iz Sente. Kasnije je bio član novosadske Vojvodine, a od 1950. Partizana, kojem je ostao veran do kraja života.
Najveći uspeh u karijeri ostvario je na Svetskom prvenstvu u Helsinborgu 1963, osvojivši titulu kojom je završio takmičarsku karijeru. Na tom šampionatu je bilo još 20 konkurenata u kategoriji do 52 kg. Vukov je sa četiri pobede i jednim nerešenim rezultatom postao prvi šampion sveta iz Jugoslavije. Posebno je pamtio pobedu protiv Rumuna Prvuleskua, koji ga je na Olimpjskim igrama u Rimu, pobedom u četvrtfinalu, zaustavio u pohodu ka medalji.
Bio je vicešampion sveta 1958, osvajao je medalje na Mediteranskim i Balkanskim igrama i Spartakijadama, a tri puta učestvovao je na Letnjim olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952, Melburnu 1956. i Rimu 1960.
Za dostignuća u sportu nagrađen je velikim brojem odlikovanja. Umro je u Beogradu 2010. godine.
Ginisova knjiga za Vukova
Bora Vukov je bio prvak Jugoslavije 14 puta. Po broju šampionskih titula uvršten je u Ginisovu knjigu rekorda. Po završetku takmičarske karijere (bio je potpukovnik, profesor na Vojnoj akademiji) posvetio se trenerskom pozivu i stvorio mnogo rvačkih šampiona.
Nagrada do nagrade
Veliki Pišta bio je dobitnik brojnih priznanja. Dobitnik je Majske nagrade 1963. godine, Oktobarske nagrade 1966, Zlatne plakete JSOFK 1972. i Zlatne plakete i značke “Partizan” 1975. Odlikovan je Ordenom zasluge za narod sa srebrnim vencem 1964. i Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem 1975.
Prva olimpijska medalja za rvanje
Branko Martinović je u Rimu 1960. osvojio prvu olimpijsku medalju za jugoslovensko rvanje. Pričao je kasnije da je po saznanju žreba bio svestan da može do zlata. Zanimljivo je da je šest sati bio olimpijski šampion. Naime, sudije su diskvalifikovale Koridžu iz SSSR i Bugarina Jančeva i tada je Martinović bio prvi. Ipak, velikan sporta je tražio da se prihvati žalba Sovjeta i tako je ostao drugi. Četiri godine kasnije, Tokiju je stigao do bronze, kroz repesaž. Umro je u Beogradu 2015. godine.
