Za uspehe naših košarkaša ne bi bilo dovoljno ko zna koliko nastavaka feljtona, samo pobrojati medalje i imena onih koji su Jugoslaviju, kasnije Srbiju i Crnu Goru i naposletku Srbiju, doveli do pobedničkog postolja. Nisu samo reprezentativni uspesi ono čime se Srbija diči, već i pojedinci, kojima se divio svet. Prvi među najboljima je legendarni Žućko. Radivoj Korać rođen je u Somboru, 5. novembra 1938. Tokom karijere, popularni Žućko je izrastao u jednog od najboljih igrača Jugoslavije svih vremena. Najveći deo karijere je proveo u OKK Beogradu. Jednom je odbio ponudu Crvene zvezde. Osvojio je četiri prvenstva. Bio je izraziti košgeter. Sedam godina je sa prosekom od 32 poena bio najbolji strelac jugoslovenskih prvenstava. Takav učinak je imao i u Standardu iz Liježa i Petrarki iz Padove. Tri puta je bio najbolji strelac evropskih prvenstava, od četiri, na koliko je učestvovao. Osvojio je po dve srebrne medalje na evropskim i svetskim šampionatima, jednu na Olimpijskim igrama i još jednu bronzu na prvenstvu Evrope. Odigrao je za reprezentaciju 157 utakmica sa 3.153 poena. Ostaće zapamćeno da je igrajući za OKK, u meču Kupa šampiona, protiv švedskog Alvika, postigao 99 poena, a meč je završen rezultatom 155:57. Preminuo je u saobraćajnoj nesreći, 2. juna 1969.
Lopte s očima
Vladimir Cvetković čuveni je košarkaš, jedan od najboljih sportista Crvene zvezde. Rođen je u Loznici, 24. maja 1941. Silom prilika je postao košarkaš. Kao mlad fudbaler doživeo je dve povrede, jednu na terenu, drugu, mnogo težu, prilikom skoka u Drinu. U bolnici je proveo skoro dve godine. Leva ruka je ostala tanja i kraća od desne. Da bi je ojačao, počeo je u 17. godini da igra košarku.
Slavu je stekao igrajući za Crvenu zvezdu od 1959. Bio je najbolji strelac tima, u sezoni 1966. postigao je 755 poena, 34,3 po meču. Lični rekord je 57 poena protiv Ivangrada. Sa Zvezdom je osvojio dve titule i jedan kup. Od kluba se oprostio 1972. Za reprezentaciju je odigrao 149 utakmica i trebalo je da se oprosti na Svetskom prvenstvu u Ljubljani. Tada je zbog sukoba sa Daneuom odlučeno da Cvetković ne igra na šampionatu. Na dva svetska prvenstva, Olimpijskim igrama 1968. i Evropskom šampionatu 1969. osvajao je srebrne medalje. Ostaće zapamćen po realizaciji oba slobodna bacanja na polufinalnoj utakmici, na Igrama u Meksiku, protiv SSSR. Kod rezultata 61:60 je bio dva puta precizan i Jugoslavija se plasirala u finale.
Nestašni velikan jugoslovenske košarke, plejmejker za velika dela, Zoran Slavnić rođen je u Beogradu, 26. oktobra 1949. Moka Slavnić je godinama bio sinonim Crvene zvezde. Toliko je voleo ovaj klub da mu navijači nikada nisu zamerili što je u jednom periodu, kratko, bio igrač, a kasnije i trener Partizana. Njegov šmekerski stil nije bio po volji strogog Ranka Žeravice i Slavnić je tek kod Novosela ušao u nacionalni tim. Zvezdaš je odmah sa partizanovcem Kićanovićem napravio tandem za vrhunska ostvarenja. Moka je u Zvezdi razigravao Cvetkovića, Simonovića i Kapičića, a u reprezentaciji je to činio sa Kićanovićem, Dalipagićem, Delibašićem… Njegove lopte su imale oči.
Precizan šut
Sa Crvenom zvezdom je osvojio dve titule, tri kupa i Kup kupova. Po odlasku iz Zvezde, sa Huventudom je osvojio titulu, igrao za Šibenku, Partizan i Kazertu. Iako je kasno ušao u reprezentaciju, sakupio je 179 utakmica i 1.465 poena. Ima zlato sa Igara 1980, SP 1978, EP 1973, 1975. i 1977. Takođe, osvojio je i srebro na OI 1976. i SP 1974, kao i bronzu sa EP 1979. Bio je kasnije prvi selektor Srbije. Kao trener je upamćen po tome što je gurao mlade, među kojima su Dražen Petrović u Šibenki, Saša Đorđević u Partizanu, Dino Rađa i Toni Kukoč u Jugoplastici. To smatra većim doprinosom košarci od medalja.
Dražen Dalipagić, Mostarac, rođen 27. novembra 1951. Kasno je počeo da se bavi vrhunskom košarkom. Tek je u 20. godini stigao u Partizan u kojem je ostao 10 sezona. Zanimljivo je da je potpisao predugovor sa Jugoplastikom i posle odlaska u Beograd bio je kažnjen šestomesečnom suspenzijom. Osvojio je dve titule prvaka i Kupa Radivoja Koraća. Igrao je u Realu, italijanskim klubovima, a karijeru je završio na poziv prijatelja Zorana Slavnića u Crvenoj zvezdi. Sa Draganom Kićanovićem je činio jedan od najboljih tandema u istoriji svetske košarke. Odlikovao ga je izuzetno precizan šut i sjajan odraz, pričalo se da može da skoči iz mesta uvis 1,20 metara.
Za reprezentaciju Jugoslavije je igrao 246 puta i postigao je rekordnih 3.700 poena. Na Olimpijskim igrama je osvojio srebro u Montrealu 1976, zlato u Moskvi 1980, bronzu u Los Anđelesu 1984, na svetskim srebro u San Huanu 1974, zlato u Manili 1978, bronzu u Kaliju 1982. Na prvenstvima Evrope ima tri zlatne medalje – Badalona, Beograd i Lijež, uz srebro u Pragu i bronzu u Napulju.
Prajin podvig
Dalipagić zvani Praja je svojevremeno bio i u kampu Boston Seltiksa, ali zbog pravila nije mogao da igra u NBA. Jer, u suprotnom, imao bi zabranu nastupa za reprezentaciju. I danas je sa prosekom 33,7 poena najbolji strelac u istoriji crno-belih.
Igrač poteza
Slavnić je bio “igrač poteza”. Za pamćenje je pogodak Špancima, okrenut košu leđima, preko glave, na EP u Beogradu 1975. Jedan je od onih koji je u svlačionici podigao atmosferu da se stigne “minus 16” protiv Italijana, u četvrtfinalu Igara u Montrealu. Tada je u poslednjim sekundama postigao koš za pobedu. I na kraju, na svim špicama ćete videti čuvenu “odbojku” sa Kićanovićem, na EP u Liježu.
Prvi sportista u Aleji velikana
U Žućkovu čast FIBA je ustanovila Kup “Radivoja Koraća”, koji se igrao do 2002. Posle toga je nacionalni kup poneo njegovo ime. Prvi je sportista koji je sahranjen u Aleji velikana, jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime, a u Knez Mihailovoj postoji tabla njemu u čast – Koraćevo ćoše. To je mesto okupljanja beogradskih sportista, a Žućko je tu bio redovan.