Veliko ime svetskog džudoa je Radomir Kovačević. Popularni Džigi rođen je u Drvaru 20. marta 1954. Posle teške bolesti, preminuo je u Beogradu 14. juna 2010. Na početku karijere se borio za Kanarevo brdo, zatim za Rakovicu, višestruki je prvak Jugoslavije, Balkana, Mediterana…
Kruna Džigijeve karijere su tri bronze. Prvo je 1976. bio treći na Evropskom prvenstvu u Kijevu, zatim 1979. na Svetskom prvenstvu u Parizu i, na kraju, na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. Bio je olimpijac još u Montrealu 1976. i Los Anđelesu 1984. Velikim uspehom je smatrao što je bio kapiten Tokai univerziteta. Posle uspeha u Kijevu, Kovačević je na Svetskom prvenstvu u Parizu bio peti u kategoriji preko 95 kilograma i treći u apsolutnoj. U meču za bronzu trijumfovao je protiv odličnog Belgijanca Vad de Vala.
“Čuvari zvona”
Moskva je bila najlepša sportska priča Radomira Kovačevića. U prvom kolu je savladao Gusema iz Mongolije, a zatim je rastužio domaće navijače pobedom protiv Kuznjecova, revanširajući mu se za neuspeh u Parizu. Usledio je poraz od Bugarina Zaprianova. U repesažu, u borbi za bronzu, slavio je protiv Kil Mong Gua iz Republike Koreje.
O životu nezaboravnog Džigija Jelena Mesić Gak je napisala sjajnu knjigu “Čuvari zvona”, koja na najbolji način predstavlja veličinu Radomira Kovačevića.
Pamti se da je diplomirao na Univerzitetu Tokaj u Japanu, kao predavač je radio na Long Ajlendu. Najduže je ostao u eksperimentalnoj školi Dvajt na Menhetnu, gde je razvio sopstveni metod rada s decom, posebno s onom koja imaju poteškoće u razvoju. Pomoć deci je shvatao kao svetu dužnost i to je radio bez ikakve naknade. Neke od njih je izvukao iz teških bolesti, nekima je vratio veru u život, neke je izveo na put šampiona.
Polovina njegovog pepela počiva u Aleji počasnih građana na Novom groblju u Beogradu, a druga polovina na počasnom mestu na Univerzitetu Tokai u Tokiju.
Nemanjini podvizi
Izvanredni srpski džudista Nemanja Majdov rođen je 10. avgusta 1996. u Istočnom Sarajevu. Takmiči se za Crvenu zvezdu, trener mu je otac Ljubiša. Kao junior, Majdov je pokazao veliki potencijal, osvojivši zlata na Evropskom prvenstvu 2014. i 2016. Rezultat iz 2014. omogućio mu je priznanje za najboljeg mladog sportistu u izboru OK Srbije.
U seniorskoj konkurenciji je ostvario vrhunske rezultate. Postao je prvak sveta 2017. na šampionatu u Budimpešti. Bila je to, posle 37 godina, prva svetska zlatna medalja za srpski džudo. Godinu dana kasnije, na Evropskom prvenstvu u Tel Avivu, bio je drugi u kategoriji do 90 kg. Nisku odličja nastavio je 2019. kao treći na Svetskom šampionatu u Tokiju.
Do svetske titule 2017. je došao u 21. godini. U finalu je pobedio poznatog Slovenca Mihaela Žganka. Agresivnim pristupom, Majdov je potpuno poremetio protivnikov plan i pobedu ostvario kad je Žgank i drugi put opomenut žutim kartonom. Tom prilikom zabeležio je sedam pobeda u jednom danu, što je neverovatan podvig. Pričao je, presrećno, da je verovao u sebe, da je svaki od sedam mečeva bio težak. Nikad toliko borbi nije bilo potrebno da bi se osvojilo zlato.
Naredne godine je u Tel Avivu osvojio srebro na Evropskom prvenstvu. Do finala je pobedio Davida Klamerta iz Češke, Holanđanina Jespera Sminka i Turčina Batuhana Efermigla, a onda u borbi za zlato izgubio od Mihaila Igolnikova iz Rusije. I taj rezultat je bio izvanredan jer se Majdov dugo oporavljao od povrede.
Nemanja već ima sjajne rezultate, a karijera je pred njim.
Na strunjaču posle operacije
Manje od dva meseca posle operacije ukrštenih ligamenata, Majdov je u Tokiju, 2019, došao do druge svetske medalje, ovog puta bronzane. Bio je presrećan jer posle hirurškog zahvata nije očekivao takav rezultat. Kazao je da je do bronze zlatnog sjaja stigao s jednom nogom i s tehnikom koja je isključivala opterećenje oporavljene noge. U meču za bronzu savladao je Mađara Kristijana Tota.
Maru pokretao inat
Mara Kovačević je sa dve bronze s velikih takmičenja najbolja džudistkinja Srbije. Rođena je 12. decembra 1975. u Beogradu. Takmičila se za dva kluba. Počela je u Voždovcu sa Milunom Delićem, karijeru završila u Milicionaru. Ostvarila je dva impresivna rezultata, treća mesta na Evropskom prvenstvu u Parizu 2001. i na Svetskom šampionatu u Osaki, dve godine kasnije.
Bila je studentski prvak sveta 2002, što joj je donelo priznanje Olimpijskog komiteta SR Jugoslavije za najbolju sportistkinju u toj godini. Učešće u Parizu bilo je šesto na evropskoj smotri. Nažalost, za ulazak u finale poražena je peti put od Nemice Gerber. Meč za bronzu, pred prepunim tribinama čuvenog Bersija, bio je protiv domaće takmičarke Margerit. Mara je pričala kako je pronašla u sebi neki srpski, pozitivan inat. Iskoristila je grešku protivnice i dobila meč iponom. To je bio i najbrže završeni susret u danu deobe medalja.
U zemlji postojbine džudoa, Mara je 2003. na Svetskom prvenstvu stigla do bronze. Rival u meču za bronzu bila je Poljakinja Kozio, od koje je neki mesec pre Tokija poražena na turniru. Ponovo je psihološki bila nadmoćna i zasluženo pobedila. Bronza iz Osake joj je najdraža u karijeri.
