Sportski savez Beograda pokušao je da sačuva od zaborava sve rođene Beograđane, ali i one koji su bar dan proveli kao članovi nekog beogradskog kluba. U knjizi “Medalje Beograda”, čiji su autori sportski novinari Dejan Stevović i Ivan Cvetković, a izdavač Sportski savez Beograda, pomenuti su svi šampioni srpske prestonice – pojedinačni, klupski, reprezentativni, kao i najveći događaji koje je glavni grad Srbije organizovao.
Prvi čovek SSB Dragan Tomašević, odnosno potpredsednik Mladen Kecman i generalni sekretar Nikola Penić, idejni su tvorci knjige koja ostaje pokolenjima da svedoči o najvećim sportskim dostignućima. Ovakva ideja naišla je na oduševljenje kod gradskih struktura, pa su uvodnu reč dali gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić, kao i gradski sekretar za sport Dragana Pešić Belojević.
Medalje koje su stigle u Beograd, bilo kojim putem, ne mogu se prebrojati. Ipak, neko se setio da izdvoji one najbitnije – s Olimpijskih igara, svetskih i evropskih šampionata. Među prvima su se odličjima kitili atletičari, pa valjda i otuda čast da otvore knjigu “Medalje Beograda”. Prvi olimpijski lovor stigao je u ruke Ivana Gubijana, bacača kladiva.
Rođen je 14. juna 1923. u Bjelovaru. Karijeru je počeo u HAŠK-u, da bi se posle rata preselio u Beograd. Član Partizana je postao 1946. i tu je ostao do kraja karijere. Kasnije je bio trener mlađih generacija. Radio je kao službenik u vojsci.
Pored srebrne olimpijske medalje u bacanju kladiva 1948. u Londonu, bio je četvrti na EP u Briselu 1950, sedmi na Igrama u Helsinkiju 1952, drugi na MI. Preminuo je 4. januara 2009. u Beogradu.
Odlazak u poslednjem trenutku
Srebrna medalja na Igrama u Londonu 1948. je prva za jugoslovensku atletiku. Zanimljivo je da je Gubijan u poslednjem trenutku otputovao na veliko takmičenje jer se smatralo da nema većih izgleda da u bacanju kladiva uradi nešto više. Bio je visok samo 1,72 cm i to se smatralo velikim hendikepom. Da bi ga anulirao, uveo je četvrti okret u krugu za bacanje i to je bila novina.
Poznatom novinaru Stevici Kovačeviću je za knjigu “Legende jugoslovenske atletike” pričao:
– Na treninzima u Londonu sve sami asovi: prvak Evrope Šveđanin Erikson, Mađar Nemet, Italijan Tadija, Amerikanac Benet… Gledam iz prikrajka, sve grdosije. Onako mršuljast, ne izlazim im na oči. Kada napuste stadion, izađem i treniram. Bacam dobro, vidi se, ali sebe nisam smatrao favoritom. I već u prvoj seriji sam “tukao” celo društvo osim Mađara Nemeta. I u nastavku mi je dobro išlo, Nemet je strahovao za olimpijsko zlato, ali do njega nisam mogao da stignem.
Ostaće zapisano, Mađar je pobedio rezultatom 56,07 m, a Gubijan je do istorijskog srebra stigao hicem 54,27.
Mihalić i 22 rekorda
Franjo Mihalić rođen je 1920. u Kutini, a preminuo je 14. februara 2015. u Beogradu. Igrao je fudbal, u Grafičaru, vozio bicikl kad se teško povredio slomivši i ruke i noge. Počeo je da trči i snagom volje, koja ga je krasila čitavog života, nadoknadio fizičke nedostatke i postao vrhunski dugoprugaš. Posle rata je došao u Beograd i 1947. postao član Partizana u kome je ostao do kraja života. Oborio je 22 rekorda, na Evropskom prvenstvu 1954. bio je peti na 10.000 metara i, zanimljivo, nikad nije bio prvak Jugoslavije u maratonu.
Na Olimpijskim igrama je učestvovao tri puta, u Helsinkiju 1952. bio je 18. na 10.000 metara. Najveći uspeh mu je srebro u maratonu 1956. u Melburnu, a 1960. u 39. godini je u Rimu bio 12. Uoči odlaska na Olimpijske igre u Melburn, Franjo Mihalić bio je jedan od aduta za visok plasman i možda medalju. Adut je bila odlična forma.
Pehar, medalja i 17 dolara
Trka je održana poslednjeg dana igara. Vreli decembarski dan, s temperaturom od 40 stepeni. Mihalićeva strategija bila je jasna, lagan početak, čekati svoj trenutak. Na izlasku sa stadiona “Pol Graund” Mihalić je bio na 12. mestu. Posle je beležio 11. poziciju na petom kilometru, 10. na desetom, sedmi na 15. kilometru, šesti na 20. Baš kako je poželeo. I kad su stizali plasmani sa 25. kilometra, Mihalića nije bilo nigde. Kasnije je objasnio:
– Čekali smo prvu okrepnu stanicu. I kad smo joj se približili stvorila se gužva, neko me je sapleo i pao sam preko stola, prosuo sve čajeve i vodu. Povredio sam se, ležao nekoliko sekundi dok su drugi prošli. Mihalić se pribrao i odlučio da nastavi trku.
– Stizao sam ih jednog po jednog. Posle 25 kilometara sam bio drugi i tu sam poziciju zadržao do kraja. Mimun je imao veliku prednost, nisam mogao da ga stignem. Kasno sam krenuo u finiš.
Mimun je pobedio sa 2:25:00. Zatim je trčao pored Mihalića i hrabrio ga da izdrži. Srebro je doneo rezultat 2:26,32.
– Sećam se ulaska u cilj, čekali su me fudbaleri sa Šekularcem na čelu. Skakali su od sreće. A nagrada? Pehar, medalja i 17 dolara. Nikada nije dobijao novac. Njegov atletski život je ispričan u medaljama.
Svi digli ruke od njega
Veče pred takmičenje u Londonu Ivanu Gubijanu je pozlilo. Dobio je visoku temperaturu, jedva je mogao da korača. Smatralo se da nema nikakvih izgleda da se takmiči. Međutim, on nije gubio nadu.
Ujutru, kad se probudio, video je da su svi otišli i uz mnogo muka i snalažljivosti uspeo je da preko organizatora obezbedi vozilo koje ga je u poslednjem trenutku dovezlo do Vemblija. U kvalifikacijama je prošao kao 12. mada su mnogi smatrali da je kao 13. završio takmičenje. Tada su intervenisali Artur Takač i Milan Kovačević i Gubijan je prošao u finale. Do početka završnog takmičenja ležao je na klupi u svlačionici
Uz pomoć lekova osećao se bolje.
Domaćin skidao zastavu s jarbola
Ivan Gubijan je pričao za “Legende” da je njegov uspeh šokirao domaćine koji nisu imali spremnu jugoslovensku trobojku. Na kraju su je skinuli sa zvaničnog jarbola. Već je bio gladan, potpuno iscrpljen kada muje lord Kilanin predao srebro. Ipak, to mu nije smetalo da prijem medalje obeleži saltom sa postolja medalje, na opšte oduševljenje gledalaca. I to je bila neka vrsta podsećanja na 1940, kad je rat sprečio održavanje Olimpijskih igara u glavnom gradu Japana.
