Porodica Ljubisavljević iz sela Stropsko kod Vranja ima 11-oro dece, ima i svoju kućicu, ali joj je katastrofa odnela ono od čega živi, štalu gde su smeštene tri koze hraniteljke. Dragan i Dragana Ljubisavljević žive od socijalne pomoći i nadnice i snalaze se kako znaju i umeju. Ali nedavno ih je pohodila nesreća.
– U štali je bio sat za struju u ćošku, jer nismo imali gde da ga postavimo. Stara kuća sa dve sobe je i sama oronula. U štali je bilo i bala sena koje sam mukotrpno sakupljao. Došlo je do varničenja iz strujomera i slama se upalila. Buknulo je iznenada, stigli su vatrogasci i policija, ali sve je bilo kasno. Kad sam stigao iz nadnice, imao sam šta da vidim. Ostali su samo goli nagaravljeni zidovi – priča glava porodice Dragan.
Devetoro dece bilo je kod kuće i za tren se okupilo oko nagaravljene štale. Aleksandra (15), Anđela (14), Anastasija (11), Adrijana (10), Tamara (9), Natalija (6), Dijana (4), Milan (2) i petomesečna beba Marina, musavog lica, nakon doručka, komada hleba i paradajza, nisu navikli da očekuju mnogo od života.
Tuča oko mleka
Kuću porodice Ljubisavljević u Stropskom kod Vranja ne može niko da promaši. Do nje se dolazi pored potoka i vira ograđenog kamenjem. Komšija koji prolazi putem, kaže da decu Bog čuva.
– Čim prohoda, leti, skače u vir, a on dubok i do dva metra. Nema šanse da se neko udavi, a sami se kupaju – kaže komšija.
Dvorište je dugačko, neravno i okićeno vešom koji se suši. Uz orah se penje dete u čarapama. Kao veverica. Kad nas spazi, silazi i trči nam u susret.
Sa leve strane je nagravljena od požara štala od cigala i betonskih blokova.
Ljubisavljevići jedva staju u svoj dvosobni kućerak, a kamoli u objektiv fotoaparata. Dok se tiskaju na prostranom kauču, majka ih prebrojava jer uvek neko fali.
– Kuća je katastrofa, dve sobe, mi tu svi, ne zna se ko će gde, staro sve, popucali zidovi, prašinu ne možemo nikad da isteramo. Nadničari smo, ko nas zove, idemo da radimo bilo šta za dnevnicu. Imamo dečji dodatak oko 10.000 dinara i socijalnu pomoć 11.300. To je sve od države, ali hvala NVO Životna pomoć i njenoj predsednici Ljubinki Milovanović, pa dobismo manji plastenik. Odmah nam je laknulo. To nam puno znači, evo sad rađa paradajz, paprika, krastavac i kad se umesi hleb, eto ti jela. Tri kozice daju mleka, nije mnogo, pa nam krivo nema za sve. Prvo beba i ovi najmlađi da imaju, šta da se radi, i stariji traže, pa dođe i do tuče ko će pre da dohvati zdelu sa taze pomuženim mlekom – priča majka Dragana.
– Nikad nema paradajza – dobacuje Anastasija – taman uzri neko od nas ga ubere i pojede. Mora mama da se diže rano pre nego da svane, pa ako ima da nam podeli.
Beskrajno su zahvalni teta Bubi, kako je zovu i uvek ljube kad je vide, jer im je njena pomoć u odeći, hrani kada je bilo najpotrebnija spasavala živote, posebno decu kada se rode.
Ljubisavljevići su sigurno najbrojnija porodica u Pčinjskom okrugu, a i u Srbiji se takve porodice mogu izbrojati na prstima jedne ruke.
– Za Dragana sam se udala kad mu je umrla prva žena. Zatekla sam Zlaticu, Zlatka i Lazara, i prihvatila ih kao svoju decu. Ja sam izrodila još jedanaestoro. Nisam ništa planirala. Ja mislim da se deca ne planiraju, već da se rađaju iz ljubavi. Kad su porasli, ovu iz prvog Draganovog braka morali smo da damo u hraniteljske porodice jer nije bilo mesta za sve, a oni odrastoše. Zlatica ima 22, Zlatko 18, a Lazar 12 godina. U konktaktu smo stalno – kaže Dragana.
Opštinska sveska
Iz Surdulice su za boljom zaradom otišli u Prištinu. Zajedno su radili u jednoj tamošnjoj pekari. Oboje tvrde da im je tamo bilo najlepše, ali je bombardovanje prekinulo njihove snove, pa su morali da spasavaju glave. Vratili su se u Draganovo rodno selo.
– Uspeo sam da se zaposlim u jednoj vranjskoj pekari, pravio sam bureke od jutra do mraka, ali je plata bila nedovoljna da se nahrane mnogobrojna gladna usta. Neretko, gazda mi je platu isplaćivao i u naturi, u džakovima brašna. Nisam mogao više da izdržim, pa sam pokušao da za hleb zarađujem u Beogradu, radeći na građevini. Ali, ni to nije potrajalo, pošto nisam mogao da ostavim Draganu samu sa decom – priča Dragan.
|
Natalija želi prasiće
Zamesili ljubav Vrata i prozori |
Za njih je prioritet da im se popravi štala kako bi smestili preostalo seno i tri koze. Ne mogu da prežale motor i crevo za navodnjavanje bašte što im je izgorelo u štali. Njime su crpli vodu iz obližnje Stopljanske reke i navodnjavali povrće u plasteniku.
– Ima da se kosi, ljudi me zovu daju bez pare samo da im očistim livade. Ima sena koliko hoćete. Tražio sam pomoć za štalu, da se pokrije, zatvore prozori, da bude koliko-toliko osposobljeno. Videćemo, u Centar za socijalni rad rekoše nisu nadležni, a kod gradonačelnika me upisao u svesku jedan proćelav gospodin, mislim da je sekretar, tako nekako. Kaže, biću pozvan. Nadam se da će opština da pomogne – navodi Dragan.
Za njih bi dugoročnije rešenje bilo nabavka manjeg stada koza. Sad žive od plastenika i Draganovog nadničenja po tuđim njivama, međutim, sve to je nedovoljno. Jer, dnevno se ovde pojede deset hlebova. S hlebom šta ima.
– Eh, kad bih imao ove obične, da ih kupim u selu Ristovac na stočnu pijacu, da imam 10 do 15, sva deca bi imala da jedu – ističe Dragan.
Siromašni Ljubisavljevići veruju u ljubav i sreću. Veruju da će bolji dani doći za njihovu decu. Dragana tvrdi da su deca božja rabota, a Bogu se ne valja mešati u posao.
