Prostorije srpske crkvene opštine hrama Svetog Jovana Vladimira u Minhenu bile su pre nekoliko dana prepune poštovalaca lepe pisane reči. Jer, na večeri poezije, u organizaciji malobrojnih, ali agilnih pregalaca minhenske Srpske kulturne zajednice, gostovao je bard živog srpskog jezika, akademik i pesnik Matija Bećković.
U dvoiposatnom nastupu, prekidan salvama aplauza, predstavio je svoja duhovna remek-dela.
Oštrovidi baštinik najboljeg u srpskom duhu podsetio je te večeri mnogobrojne minhenske poštovaoce, sveštenike i predstavnike Generalnog konzulata Srbije u Minhenu, na svakodnevnu potrebu polaganja ispita iz humanizma, etike i rodoljublja.
Njegovo pesništvo nije kako to neki smatraju, patetični nacionalni ekskluzivizam. Naprotiv, svojom satirom izvrgava ruglu pomodarstvo iščašenog vremena u kojem povodeći sa za novim uzorima hoćemo biti ono što nismo i što nikada nećemo biti osim bledih kopija kloniranih karikatura zaraženih tuđinskim mentalnim i duhovnim opsesijama.
‘Priča o Svetom Savi", "Kosovo polje", "Hleba i jezika", "Jaukovka iz Veljega Dubokoga", "Ti znaš", "Kad dođeš u bilo koji grad", "Ćeraćemo se još"… ređale su se pesme da bi "Kad budem još mlađi", kao uperenim prstom, upozoravajuće, na svoj ironičan, moglo bi se reći volterovski ciničan način, ukazao na sav besmisao otuđenja nacionalnog bića, obogaljenja i zatiranja maternjeg jezika.
Razigrani, već prepoznatljiv pesnikov govor, alegorije kao iz kladenca mudrosti, prelivale su se i plenile pažnju prisutnih na jedan svečan i nesvakidašnji način.
Opšti je dojam bio da je bilo privilegija učestvovati u ovom događaju pod svodom pravoslavne crkvene opštine u Minhenu.
– Teško je i nadasve nezahvalno govoriti posle Matije Bećkovića – kaže za "Vesti" dr Vladimir Umeljić, jer mnoge njegove misli nadmašuju moć poimanja nas običnih, netalentovanih smrtnika, ali jedna misao samo da je jedina: Niko nije onoliko mrtav kao onaj, kome se puca u dušu – dovoljna je da ovekoveči njegovo poetsko, ne samo estetsko, već i duboko humanističko delo – dodao je on.
