Dragan Vasić, bivši policajac a sadašnji biznismen, rođen je 1954. godine u Jagodini. Završio je jagodinsku gimnaziju, a potom i Saobraćajni fakultet u Beogradu. U vojsci je završio Školu rezervnih oficira i kao najbolji u klasi dobio je dvogled. Pošto je bio stipendista MUP-a, brzo je dobio posao u policiji i to kao šef saobraćaja. Bio je nadležan za šest opština Pomoravlja i 100 kilometara puta. Bio je u prilici da ostane na fakultetu kao asistent, ali je odlučio da se vrati u Jagodinu, koju je mnogo voleo. Bio je predsednik Auto-moto društva, član Saveta za bezbednost saobraćaja, osnivač je karting kluba, izborio se da se napravi dečja karting staza, bio je predsednik lovačkog društva. Bio je načelnik Saobraćajne policije iz koje je, manje-više svojevoljno, otišao maja 1994. godine.
Ovaj 60-godišnji šeret za sebe voli da kaže da je danas kontroverzni biznismen i da je ceo život posvetio stvarima koje se ne rade kod kuće. Vlasnik je kafića "Tamaro", prodavac skutera, koje uvozi iz Italije, strastveni je ljubitelj prirode, lova, džipova i motora. Postao je i uzgajivač crne ribizle, koju je zasadio na hektar i po, jer je od dede nasledio imanje u Krivom Viru. Tako sprema odstupnicu. Ljubitelj je i proizvođač vina. Ove godine je sa prijateljem proizveo 4.500 litara vina.
Ugled organa
– Nisam pao nijedan ispit u životu. Mislim na one koji se računaju. Bio sam vukovac i među najboljim studentima. Jedini problem mi je bilo vladanje, pa sam uvek imao trojku. U prvom razredu osnovne škole zvali su mi majku Olgu, jer sam devojčice jurio upaljenim novinama. Majka me je tukla svakog dana, a otac Voja kad napravim veću glupost. Prosto bi mi propao dan kada ne bih dobio dozu batina. Čak su me i na fakultetu isterivali u ćoše… Šalim se, profesor fizike me je izbacio s časa, a profesor nacrtne geometrije me je izveo da mu držim lenjire i šestare da ne bih pravio nered. Dobro je da mi nisu zvali roditelje.
– Nisam voleo uniformu, niti sanjao da postanem policajac. Uvek mi je bilo smešno kada bi piloti pričali da su odmalena upirali pogled u nebo. Ja sam znao da ću postati lovac, jer sam odmalena upirao pogled u kasapnicu. Elem, kada sam se zaposlio u policiji, nosio sam italijanska odela i cipele. Uniformu sam prvi put obukao posle šest godina u službi. Bio je to dan koji sam najduže proveo u kancelariji. Inače, karijera u policiji mi je krenula odlično. Najbitnije je da ne pokazuješ pretenziju da budeš kalif umesto kalifa.
– Dragiša Dinić mi je bio pretpostavljeni u republičkom SUP-u. Malo-malo i išao sam na raport. Pošto sam znao posao, bio sam prilično zaštićen. Svaki put bih mu rekao da neću više. Jednom su me uhvatili da prodajem italijanske cipele, što je devedesetih godina prošlog veka bilo nezamislivo. Pozvao me je Mile Đorđević, ondašnji načelnik jagodinske policije. Po glasu sam video da je ljut na mene. "Vasiću, ti rušiš ugled organa", rekao mi je. Znao sam da to činim na desetak raznoraznih načina, ali nisam znao šta je saznao. Kada mi je rekao da su me videli da nosim kutije s cipelama, odahnuo sam.
|
Greška princa Čarlsa
Sukob interesa
Cipele i auto |
– Godine 1992. na Kosovu sam bio komandant grada Peći, a posle pomoćnik za saobraćaj u Glavnom štabu. Iako sam tamo proveo samo dve godine, dobio sam pištolj za hrabrost, jer sam učestvovao u gašenju požara u jednoj garaži pokrajinskog SUP-a. Tu sam pokazao izuzetnu hrabrost, jer nisam hteo da siđem sa zapaljenog krova garaže iako je bila puna municije. U stvari, neka budala je odnela merdevine, a pošto je bilo visoko, nisam mogao da skočim.
Depeša i prase
– Jedna od zanimljivih dogodovština bila je kada sam svom prijatelju Aci Pedesetčetvorki dao duple tablice kako ih ne bi autobusom vraćao u Pančevo i opet išao po nove. Pošao je u Sremske Karlovce da kupi tendu za kafić, što je tada bilo pojam. Prethodne noći on se dobro napio, stavio u džep 20.000 ondašnjih nemačkih maraka i krenuo na put. Kod beogradskog aerodroma su baš tog dana pucali na nekog inspektora, što je u to vreme bila retkost. Pošto je akcija pretrage bila opsežna, naleteli su na njega. On je izuven spavao u svom autu pored auto-puta. Počeli su da ga trkeljišu. Pronašli su mu novac, revolever s municijom, duple tablice. Nekako smo se izvukli iz gadne situacije.
– Jednom sam sa prijateljem pošao u Krivi Vir u lovokrađu. Pošto ništa nismo odstrelili, na uzbrdici kod motela Rtanj iz jedne prikolice iskoči prase. Ja zakočim, moj prijatelj se baci i uhvati prase. I odemo kod načelnika Đorđevića. Zakoljemo prase, ali pošto nam je bilo glupo da ga pojedemo samo nas trojica, ispržili smo samo džigerice, a ostatak smo ostavili u zamrzivač kod mog dede. Do mene je stigla depeša da je stanica milicije Boljevac videla vozilo koje je odvezlo ukradeno prase. To je bila neviđena blamaža da kradeš prasiće po putu. Ne znajući da je depeša lažna, sednem u automobil, odem po prase kod dede i odvezem ga u stanicu milicije u Boljevcu. Dobar dan, ja sam uhvatio ono prase, kažem nekom mladom policajcu. On nije imao pojma o čemu se radi, ali mi je dao potvrdu da sam vratio prase. Posle nekog vremena u lovu sretnem nekog inspektora Mikija i pitam ga da li zna za prase. "Znam, neka budala ga donela, a mi smo ga odneli na pekaru", rekao mi je.
Oceubica i limuzine
– Početak propasti moje karijere dogodio se kada sam otkrio na koji način su vozila sa parkinga iz Vogošće preregistrovana kod nas. Pokrenuo sam akciju u celoj Srbiji. Sva vozila su bila oduzeta. Međutim, samo dva dana kasnije stigla je depeša da se sva vozila vrate. Tada sam saznao da je to, zapravo, bio posao Državne bezbednosti. Ako mogu oni, što ne bih mogao i ja, pomislio sam i počeo da registrujem vozila u Bosni i Hrvatskoj. Najčešće sam radio iz Trebinja. Onda me je DB nagazio, jer sam im brknuo u oko. Od 30.000 tako registrovanih automobila, izvukli su 33 moja. Pošto mi je taj dvostruki život dojadio, dao sam otkaz maja 1994. godine. Uhapsili su me posle samo nekoliko dana i celoj priči dali publicitet kao da se radilo o lancu za pranje kradenih automobila. To nije bilo tačno. Jedino što su to bila vozila iz Srbije koja su registrovana u Bosni. Jeste to bilo protivzakonito, kao i prodaja deviza na ulici, ali je bilo odomaćeno. Možda sam napravio grešku što sam dao otkaz, jer služba čuva svoje. Malo viču na tebe, sklone te na drugo radno mesto…
– U ćuprijskom zatvoru sam proveo sedam meseci, jer su se služili niskim udarcima. Iako su na stolu imali dokumentaciju za sva 33 automobila, svakog dana su vadili po tri. U zatvoru sam bio sobni starešina. Iako je kroz sobu prošlo 11 ubica, organizovao sam generalke, kvizove, turnire u dominama, tako da je društveni život bio veoma aktivan. Jednom je došao oceubica u našu sobu, ali posle prvog dana pušten je da se brani sa slobode. Ovaj ubi oca i izađe, a ja za pišljive limuzine još sedim ovde, pomislio sam i požalio se stražaru. "Još ti nije kasno, ako ti je otac živ", utešio me je. U svakom slučaju, dok nisam bio u zatvoru, nisam postao slobodan čovek.
– Kada sam izašao iz zatvora sreo sam bivšeg načelnika Đorđevića. "Dobro, bre, Vasiću, šta se to dogodilo?", upitao me je. Rekao sam mu da je za sve on kriv. Da me je isterao onda kada su me uhvatili sa kutijama sa italijanskim cipelama, do tada bih imao tri robne kuće i ne bih se zajebavao sa automobilima.
Brzi opanci
– Bacio sam se u privatni biznis. Prvo sam vozio neke flaše iz Bugarske. Potom sam trgovao raznoraznim stvarima, pre 11 godina otvorio sam kafić "Tamaro", a poslednjih osam godina uvozim skutere iz Italije preko prijatelja lovaca. Moje sadašnje lovačko udruženje nije teritorijalno ograničeno, a zove se Brzi opanci. Čak sam i Slovence naučio da se bave lovokrađom. Desetak godina smo odlazili kod njih i oni su dolazili u uzvratne posete. Bili su toliko pošteni da i kada bi sam lovac sa svoje čeke odstrelio svinju od 58 kilograma u vreme kada su lovile samo svinje od 60 i više kilograma, otišao bi u lovačko društvo i prijavio se. Dobio bi dve godine zabrane lova.
– Nikada sebi nisam postavljao ograničenja. Živeo sam kako sam hteo i ne postoji ništa što sam želeo, a nisam uradio. Jednom smo krenuli u lov u selo Duboka. Kada sam hteo da pregazim baru, ukrstile su mi se noge i legao sam u svinjski izmet koliko sam dug. Bata Simić je ispod lovačkog odela imao pidžamu i dao mi da se presvučem. Tako sam lovio. Kada su me pitali zašto sam u pidžami, rekao sam da sam se uspavao, skočio iz kreveta, uzeo pušku i kera i krenuo u lov. Oni koji me nisu poznavali počeli su da beže od mene, jer su pomislili da sam pobegao iz bolnice.
– Preživeo sam dva infarkta i imam dva stenta. Posle prvog infarkta 2001. godine u savetovalištu me ispitivala doktorka. Imao sam idealnu težinu i visinu, bio sam lovac i ribolovac, nisam bio pušač… Onda smo došli na klizav teren. Pitala me je da li pijem. Potvrdio sam. Rekao sam da pijem crno vino, a kad ga nema, pijem i drugo. Onda me je pitala koliko popijem dnevno. Litar, rekao sam joj. Svakog dana popijete litar vina, pitala me je. Ne, nekada popijem i po tri-četiri litre. Ona je sklopila svesku i odustala od savetovanja.
