Ne prođe mesec, a da u redakciju “Vesti” ne stigne mesečna donacija porodice Đukić iz Melburna za Slađanu Stanković iz Leskovca i njenog sina Kristijana. Naši plemeniti čitaoci nisu propustili to da učine ni u januaru, a njihov dar od 150 dolara, odmah smo prosledili na adresu ove samohrane majke.
Đukići ovu tradiciju neguju već šest godina, od kada smo prvi put pisali o ovoj dvočlanoj porodici. Ganuti sudbinom ove hrabre majke koja je tokom ratnih dejstava izbegla sa Kosova u Leskovac i potpuno sama brine o sinu bez redovnih mesečnih primanja, odmah su odlučili da pomognu. Od tog trenutka nisu prestali da brinu o Slađani i Kristijanu, sa nadom da će im njihova pomoć barem malo olakšati svakodnevne probleme sa kojima moraju da se suočavaju.
– Kao i mnogo puta do sada, mogu samo poručiti Đukićima: “Veliko vam hvala.” Da njih nema, mi bismo verovatno bili u velikim problemima. Oni
izdaleka brinu o nama, kao da su nam rod najrođeniji. Mnogo mi je žao što se još uvek nismo upoznali za sve ove godine. Ali se nadam da će ih put nekada naneti u Leskovac. I Kristijan i ja bismo bili veoma srećni da ih ugostimo u našem domu. Bila bi čast da upoznamo tako divne i dobre ljudi, koji brinu o nama i pravi su nam oslonac u ovim teškim vremenima – rekla je Slađana.
Ona godinama ne uspeva da pronađe posao što joj je najveća muka.
– Ja godinama pokušavam da pronađem bilo kakav posao, ne bih li zaradila neki dinar, ali ne ide. Nije lako samostalno odgajati dete, ali zato imamo naše anđele čuvare – rekla je Slađana.
Kako je rekla, Kristijan koji ide u osmi razred je dete za primer.
– Sa njim nema nikakvih problema, bogu hvala. Dobar je, lepo uči, pomaže mi u kući. On je sada pravi momak, tinejdžer. Ali moram ga pohaliti, veoma je skroman. Ne traži puno, zna kakve su nam mogućnosti, a ja se trudim da svaki dinar koji dobijemo rasporedim što bolje, kako bih mogla ponekad nešto da mu priuštim što ga čini srećnim. A to su uvek sitnice – rekla je Slađana.
Kako kaže, ovih dana će Kristijan uživati na raspustu, pa se nada da će, kada plati račune i kupi nešto namirnica ostati i nešto novca za neku malu radost za sina.
Teška sudbina
Velike muke Slađane Stanković počele su još od onog dana kada su joj Albanci na Kosovu 1999. ubili roditelje i stariju sestru, a nju primorali da napusti svoje ognjište i spas traži u nekom drugom mestu. Izbegavši sa Kosova, prvo je na kratko boravila u manastiru u Svetog Prohora Pčinjskog, pa potom otišla da živi kod strica u Skoplje.
Tu se zaposlila i živela četiri godine. Tada je i upoznala Kristijanovog oca sa kojim je počela da se zabavlja. Nedugo potom, Slađana je ostala u drugom stanju, ali je pred njihovo venčanje, Kristijanov otac upoznao drugu ženu i odlučio da ostavi Slađanu. Nemajući kud, u osmom mesecu trudnoće, odlučila je da zaštitu potraži u Beogradu, gde je smeštena u Materinski dom.
Tu se porodila 2006. Posle 10 meseci utočište je pronašla u Leskovcu u motelu Atina, gde su bila smeštena interno raseljena lica sa teritorije Kosova i Metohije. Provela je tu punih pet godina, nakon čega je konačno dobila stan od Centra za socijalni rad i zaštitu.
Oca nije zapamtio
Kristijan oca nije zapamtio.
– Taman kad pomislim da je stiglo vreme za sreću u mom životu, sve se sruši kao kula od karata. Kristijan oca nije upamtio, jer on nije došao nijednom da ga vidi. Nije mu dao ni svoje prezime, ali to je već duga priča… Njemu na čast. Sin mi je jedina životna radost i za njega ću se svim silama boriti. Prvo da ga vaspitam u dobrog i poštenog čoveka, koji će takođe svima pružiti ruku u nevolji, poput ovih dobrih ljudi iz daleke Australije, pa onda sve ostalo… – kaže Slađana Stanković.
