Na čačanskom groblju, koje se munjevito širi srazmerno blagotvornom dejstvu osiromašenog NATO uranijuma, na jednoj ploči što je N. N. podiže sebi za života, ponosno se kočoperi slika budućeg pokojnika. I to ne bilo kakva – sa ladom samarom, brat bratu starom dvadesetak ljeta.
Siroma’ je očigledno dosad imao za tri stavke – da sebi kupi grobno mesto, spomenik od crnog mermera i auto koji više liči na kaznu Božju, nego na prevozno sredstvo.
Čačak, kažu njegovi žitelji, na umoru je. Sem nenadanog prolećnog sunca, sve ostalo je sivo, turobno, beznadežno… Snom mrtvijem spavaju nekadašnji industrijski giganti, privatne radnjice skapavaju jedna za drugom, oznojeni prsti popunjavaju kladioničarske tikete, jedinu nadu da će niotkuda da kapne neka para.
U prodavnici na Ljubićkom keju, još davno nazvanom Dolina ludaka (što li, bem li ga…), prodaju sveće – na meru.
– Samo ove dve, molim Vas.
– A jeste li izmerili?
– ?!
Ljubazna, premorena prodavačica tura sveće na vagu na kojoj se mere i sumnjivi parizeri – dva komada 13 dinara, hvala lepo, dođite nam opet, lepšim povodom.
Hvala i tebi, sestro, načekaćemo se mi do lepšeg povoda, nešto ga ni na vidiku nema…
Jedan grad, a u njemu slika cele Srbije: život na odloženo i sve više nadgrobnih ploča s kojih se smeši srpska mladost. Za uspomenu i dugo sećanje od onih kojima već dve decenije hrlimo u bratski zagrljaj, kao kralj Aleksandar onomad u susret braći, "braći koja su na nas jurišala sa golim bajonetom" (vojvoda Mišić).
Vojvoda Stepa pred zgradom pošte, bronzan i ozbiljan, negde zagledan, sete ga se jednom godišnje, forme radi. A vojvoda je sa praga oterao kraljevog poštara koji mu je doneo penziju, po Stepinom mišljenju preveliku.
– Ja sam se za narod i srpstvo borio, ne za pare! – dreknuo je na grešnika.
A vojvoda tada nije imao 25, kao neki, nego sto odsto podrške Srba. I zbog takvih kao Stepa, koji je odlučio da život završi skromno i među svojim bivšim vojnicima, Srbija je bila slavna. I bogata.
Da se on pitao, ne bi bilo ni tog spomenika pred poštom, dovoljan mu je bio grob opasan ogradom od topovskih čaura, povezanih lancima sa štranjgi konja koji su vukli topovske kare.
Od svega, Srbiji su ostali lanci, što spolja, što iznutra. Ko na jesen, gladan i ponižen, digne glas, biće učesnik zajedničkog zločinačkog poduhvata poraženih snaga i protivnik budućnosti koja je odmah tu, iza ćoška, samo da je zgrabimo i gustiramo vo vjeki vjekova.
Hoće li u toj budućnosti biti mesta i za mladi bračni par koji je, eh, šta ćete, surov je taj kapitalizam kome težimo, ostao bez posla. Taj par sa bebom obilazi kontejnere u bogatijim delovima Beograda, pre nego što naiđu đubretari i njihovi kamioni.
Taj par, kada pronađe, prvi proba nešto jestivo, što još nije ucvrljano ili buđavo. Kad otpadak prođe taj test, daju ga bebi. Glad očiju nema, a beda nema dna. Živeti se mora, pa i u blatu.
Šta bi ti obezljuđeni nesrećnici dali da im škljocnu lisice na rukama, da kao neprijatelji poretka i udruženi zločinci dobiju tri obroka iza rešetaka, a beba smeštaj u domu za nezbrinutu dečicu… Što duža robija, to sigurnije preživljavanje, svuda je danas bolje nego na slobodi, ovakvoj kakvu su nam namenili borci za bolje sutra.
"Ovde počiva Tiosav
sin Miljka i Stamene
ovde počiva Tiosav saranjen sa sviralom
ovde počiva mrtav
Tiosav koji je hteo da živi makar
pretvoren u žabu bože prosti makar
pretvoren u drvo zeleno."
Ovako je (za)pevao Ljubomir Simović.
Sebi i nama. Za života.
