Obamina administracija je već donela svoj program za Evropu, a njegove smernice upravo sprovodi američki ministar odbrane Čak Hegel. Njegova prva poruka saveznicima sa Starog kontinenta je bila da zbog "akcije Rusije u Ukrajini", članice NATO-a moraju da dokažu kako su prema tom savezu isto tako u čvrstoj obavezi kao što su bili i osnivači EU pre 65 godina. A prvi potez ka jačanju Alijanse je – povećanje izdataka za vojsku, komentariše italijanski analitičar Manlio Dinuči.
Šef Pentagona je ovome dodao i svoje viđenje "otrežnjenja" Evropljana. Po Hegelu je po "okončanju" hladnog rata, među evropskim saveznicima Amerike zavladalo osećanje da je došao kraj njihovoj nesigurnosti zbog "agresivne politike nekih zemalja" (a misli se pre svega na Rusiju). Taj "mit" je sada srušen zbog delovanja Rusa u Ukrajini, tvrdi američki državni sekretar za odbranu.
I tu je rešenje zagonetke zašto je ova bivša sovjetska republika naglo gurnuta u pakao građanskog rata i pocepana kao list hartije.
Ukrajinska kriza je zbog žestine za kratko vreme otkrila nesklad između vojnih izdataka SAD i ostalih članica zapadnog vojnog saveza (koji je trebalo da bude ugašen kad i Varšavski pakt). Postojanje NATO-a je zabetonirano na Balkanu 90-ih godina prošlog veka krvavim raspadom bivše SFRJ i agresijom na Srbiju 1999. pod jadnim izgovorom da će "Milosrdni anđeo" bombama zaustaviti "humanitarnu katastrofu".
E sada se Amerika, usred domaće krize za koju inače tvrde da je minula, setila kako je njen vojni budžet tri puta veći od ukupnih izdataka ostalih članica Alijanse za njihove armije, a da je pritom bruto-nacionalni dohodak SAD manji od zbira dohodaka ostalih iz saveza.
Da bi se taj odnos izmenio u korist Vašingtona, bio je očito potreban veliki razlog. U to ime je podgrejan hladni rat.
Uskoro će u Velikoj Britaniji biti održan skup ministara odbrane, ali i finansija svih članica NATO-a. Ovi drugi će biti tu da "odreše kese" svojih zemalja i tako iskažu lojalnost prema svom zaštitniku sa druge strane Atlantika. Povećanje vojnih budžeta je prioritet za sve vlade ove Alijanse.
Još 2006. godine je dogovoreno da minimum sredstava za vojsku u budžetima tih zemalja bude najmanje 2 odsto njihovog bruto-nacionalnog dohotka, ali su se toga osim SAD, pridržavale samo tri zemlje: Velika Britanija, Grčka (?!) i Estonija. To je očito malo da se "zapuše" rupe u finansiranju NATO-a koji godišnje troši više od hiljadu milijardi dolara, što je 60 odsto ukupnih vojnih izdataka na planeti.
Kad skupe pare na gomilu, stratezi zapadne vojne alijanse će nastaviti sa započetim poslom oko opremanja i jačanja trupa kako bi mogle da odgovore na bilo koju vrstu vojnih sukoba, pa i na nuklearni rat.
Čak je Hegel svojim kolegama ministrima poručio da su "kratkoročno" složno reagovali na akcije Rusije, ali da valja poći od pretpostavke da će ih Moskva testirati na duge staze. U te svrhe mora se sve više i više plaćati za jačanje kolektivnih vojnih snaga, a tome valja dodati i ulaganja u smanjenje zavisnosti Evropljana od ruskog gasa.
Na kraju, Amerika upozorava evropske satelite da moraju voditi računa i o tome da gotovo nema regiona u svetu koji je van domašaja Alijanse. To važi i za Aziju, Afriku, Persijski zaliv. Plan Vašingtona oko "kolektivne bezbednosti" je da posle provokacije sa širenjem NATO-a na istok Evrope, puča u Kijevu i obnove hladnoratovske klime, SAD dodatno pojačaju svoj vojni i ekonomski uticaj na EU.
