Te on je hohštapler, opsenar, meki i kič diktator nepoznatog porekla, švaler, bečki konobar, kominternistički cinkaroš, mason, prvak u mačevanju, poljski grof… Hrvati su znatno uzdržaniji.
Ogovaraju ga, ali nekako im je drag, ne samo zato što je rođen u Kumrovcu i ne samo zato što je kao kaplar austrougarske vojske ratovao protiv Srba u Prvom svetskom ratu. I Slovenci ga vole, pa često to iskažu tako što neki autobus pun Slovenaca ponekad obiđe njegov grob na Dedinju. Nesumnjivo ga cene i poštuju u Prištini. S pravom i zasluženo.
Ima onih koji pronicljivo i cinično kažu da je Tito "veliki čovek bez dela". To se samo uslovno može prihvatiti jer su u Brozova dela upisani i ratovi kojima je razbijena nekadašnja Jugoslavija, a kojima je oslonac bio pozivanje na Ustav SFRJ iz 1974.
Tačnije, mnogi danas smatraju da je upravo narušavanje Brozovog dela koje je izvedeno Ustavom Srbije iz 1990. godine dovelo do raspada Jugoslavije. Reč je o Miloševićevom Ustavu kojima su dve nazoviautonomije Vojvodine i Kosova prestale na legalan i legitiman način da budu države i kao autonomne pokrajine vratile se pod okrilje jedinstvene Srbije.
Tako je okončana politika slaba Srbija – jaka Jugoslavija koja je, danas je izvesno, i bila prava zaloga opstanka takve "zajedničke države". Ona je za veliku većinu nekadašnjih republika, a danas država, bila nužno zlo i privremena usputna stanica na putu ka željenoj nezavisnosti.
Za strane sile ta Jugoslavija bila je deo "sanitarnog kordona" prema Rusiji. Nebitno je čak bilo da li je Rusija bila boljševička ili jednostavno država ruskog naroda. Ukoliko je Rusija komunistička, utoliko bolje. Brozova Jugoslavija mogla je poslužiti kao neka vrsta ranjivog mesta komunističkog Staljinovog Istočnog bloka. U tadašnjem svetu hladnog rata i podele interesnih sfera radilo se na tome da Jugoslavija i njena armija budu jugoistočno krilo NATO-a.
Broz se u takvoj međunarodnoj situaciji (hladnog rata i podele interesnih sfera) uspešno snalazio i to mu se mora priznati. Kada je takav hladnoratovski svet nestao, više nije bilo Broza, niti bi tu njegova snalažljivost bila od pomoći, a oni koje je on ostavio i koji su se tu zatekli bili su jednostavno obična greška prirode i mizerna istorijska fusnota.
Bivša država bila je naročito produktivna u proizvodnji nacija. Prvu Jugoslaviju su napravila tri naroda. Nakon stvaranja druge bilo je upisano pet nacija osnivača. Na kraju, iz Jugoslavije je izašlo bar dva puta više nacija od kojih su neke nebrojeno puta menjale ime. Valjda je to stalno samopreimenovanje pravo svedočanstvo njihovog stabilnog i istorijski utemeljenog identiteta i tradicije.
Sada, na tridesetogošnjicu Brozove smrti, on ima jedine i prave naslednike i baštinike u srpskim vladajućim političarima. Jedino mesto u kome se s pravom može reći da važi slogan "I posle Tita – Tito" je Srbija. Ona se vratila austrougarsko-kominternovsko-brozovskoj nacionalnoj politici i dosledno je sprovodi. Država Srbija je ponovo napravila vojvođansku državu na svojoj teritoriji kao još jednu potvrdu svojoj privrženosti Brozovom Ustavu iz 1974. godine.
Sa Kosovom se čini isto i tu se uz svakodnevno očigledno laganje i obmanjivanje naroda srpska zvanična politika u potpunosti kao pijan plota drži Brozove nacionalne politike čuvajući se optužbe za velikosropski hegemonizam kao đavo od tamjana. Iz države Vojvodine proisteći će pravo na samoopredeljenje Mađara, zatim Albanaca u Raškoj oblasti, a muslimani-bošnjaci-bosanci već po osnovi izvršenog jedanaestostrukog genocida od strane Srba, kako oni zvanično tvrde, moraju steći pravo na samoopredeljenje do otcepljenja.
Srpski političari koriste razne oblike mimikrije radi prikrivanja svoje odanosti Brozovoj nacionalnoj politici. Zato oni potpuno izlaze u susret turskim otomanskim pretenzijama na Balkan.
U takvom otomanskom preuređenju Balkana srpski vlastodršci se usmeravaju ka stalnom svođenju Srbije na nešto prošireni beogradski pašaluk. Uža Srbija ili Užas, kako se to nekada zvalo, pokušava da se poturi kao prava mera, kalup srpske nacionalne, kulturne i državotvorne svesti.
Tu nema mesta za druge delove srpskog naroda koji žive izvan ove teritorije. Aktuelna srpska politika svojim odnosom prema Republici Srpskoj, a naročito posle Rezolucije o Srebrenici i Istanbulske deklaracije, potvrđuje svoju privrženost ovakvoj tendenciji proistekloj iz Brozove koncepcije rešavanja srpskog nacionalnog pitanja.
Iz Brozovog šinjela dolazi i koncepcija srpskih "liberala" na čelu sa Latinkom Perović koja kao ideja vodilja nadahnjuje današnju zvaničnu politiku Srbije. Po njoj je prava mera Srbije, Srbija posle Berlinskog kongresa 1878. godine, a koju je ceo srpski narod tada doživeo kao kaznu i uvredu.
Današnja zvanična srpska politika je tako pravi naslednik i baštinik Brozove nacionalne politike. Državljani drugih država, a nekadašnjih republika Jugoslavije povremeno turistički i iz pijeteta obilaze Brozov grob u Beogradu. Državljani Srbije to ne moraju da čine: oni su prisiljeni da svakodnevno gledaju kako se Brozova srpska nacionalna politika sprovodi i realizuje. I u tome na ovaj ili onaj način i dalje učestvuju. Dovršavaju Brozovo delo.
