Slaviša, školski policajac u Beogradu, svakoga jutra uhvati šipku u gradskom autobusu i pravac na posao. Kad zazvoni "zvonko spasić", Slaviša se presvuče u civilku i opet za šipku, pa kući.
Dok dežura ispred škole, kroz dvorište defiluju besna kola. Mali kretenčići bogatih i uticajnih tata i mama u školu uskaču direktno iz "mercedesa" najnovije klase.
– Zašto ih puštaš da voze do samih vrata? – upitao sam ga jednom.
Slegao je ramenima:
– Probao sam da im zabranim… Pa su me oterali u pizdu materinu.
Miš u plavom tako svakog dana, od 8 do 14.30, stoji kao olovni vojnik, ni za suvu šljivu ga ne zarezuje kolona naglo i sumnjivo obogaćenih mačora, kojima je sitni policijski glodavac lak zalogaj.
Oni imaju veze, oni imaju pare.
A Slaviša značku kojom ni zadnjicu ne može da obriše jer je metalna.
Tako poniženog i praznih džepova, vlada će ga prvom prilikom poslati na isto tako ponižene i siromašne. Na gladne radnike "koji blokadom važnih saobraćajnica nanose ogromnu štetu državi i urušavaju kredibilitet Srbije u Evropi".
E, pa neće da može…
Ministar policije, ako je išta naučio iz Slobinog (odnosno i njegovog prošlog), vremena, to je da pendrek ima dva kraja. I da se represija obično završava dignutim rukama policajaca dok im masa aplaudira, ili lupa šamare, zavisno od trenutnog raspoloženja.
Kategoričan stav ljudi u plavom, odnosno njihovih zastupnika okupljenih u sindikatu, jeste da se palica ne diže na sirotinju. Gest nezapamćen u novijoj srpskoj istoriji – da nekada bespogovorno poslušna branša javno odbije naređenje vlade – samo za neupućene je iznenađenje. Jer, voda je došla do šapke.
Još pre mesec dana na društvenoj mreži Fejsbuk oformljena je grupa čiji je cilj bilo poboljšanje uslova rada policajaca. Bez uvijanja je saopšteno da su uniforme katastrofalnog kvaliteta, da su cipele i čizme bušne i hladne, da sami kupuju dugmad i krpe tureve.
"Na raskrsnicama beogradskih vetrova stoje policajci. Ovih dana je bolje biti u zatvoru, nego u miliciji", govorio je davno Duško Radović.
Kako tada tako i sada.
A gospoda ministri bi da gnev ljudi koje su opljačkali suzbiju jedino kako umeju: batinama. Da ispred sebe isture isto tako gnevne i prezrene i bundžijama uteraju pamet u glavu.
Međutim, policajci su uterali njima.
Koga, gospodo ministri, sad da pošaljete da biju njih?
Da se niste malo preigrali?
Tresu li vam se gaće?
Šta ako se čuvari povuku ispred vrata vaših vila?
Neprijatno, gadno, verujem…
Možda su policajci, kako tvrdi vicevi, glupi, ali nisu blesavi da ni krivi ni dužni na sebe navuku mržnju naroda.
Uvek je bolje biti sa narodom, nego protiv njega.
Neka narod mrzi Dinkića, Cvetkovića i ostale. Kao što ih, uostalom, mrzi i policija.
