Pobijenim u Bljesku od vlasti ni sveća

Bojkot obeležavanja golgote Srba u Zapadnoj Slavoniji: "Sve manje ljudi na ovakvim tužnim skupovima pokazuje kakav odnos Srbi imaju prema svojim žrtvama"

 

Direktor Veritasa Savo Štrbac upozorava da je reč o trendu koji je iz godine u godinu sve primetniji.

– Sve manje ljudi na ovakvim tužnim skupovima pokazuje kakav odnos Srbi imaju prema svojim žrtvama, a odnos prema precima određuje i budućnost naroda. Nažalost, tako je bilo i prošle nedelje u Donjoj Gradini povodom proboja iz Jasenovca, a saradnica koja je prisustvovala pomenu pred spomenikom u Njujorku kaže da je tek tamo bila katastrofa.

Preživele u zbegu: Draga Savanović i Ljuba Šućur

 

Koliko sam na početku imao razumevanja za svoje Krajišnike jer su morali iz početka da krenu nov život, sada nemam. Ako želimo da nas drugi poštuju, mi sami moramo da menjamo odnos prema svojim mrtvima – naglasio je Štrbac.
 

Trauma sećanja

Strah od poternice: Milan Kojić sa sinom Markom

Prisutni pred crkvom Svetog Marka sumorno potvrđuju ove reči, ali većina i dalje nose traumatična sećanja na 1. maj 1995. godine.

Ljuba Šućur (63) iz Stare Gradiške tog dana je izgubila supruga Iliju. Ona i troje dece su preživeli samo zato što su sve vreme bili u skloništu.

– To je bio pakao koji se rečima ne može opisati. Izašli smo tek sledećeg dana i shvatili da nema živih među onima koji se nisu skrivali. Tek pre dve godine sam uspela da sahranim supruga, tada su ga pronašli kao N. N. na groblju u Vrbovljanima. Ali ne verujem da je tu sve vreme bio. Pa pola odeće nije bilo njegovo. Međutim, nemam kome to da kažem. Dok porodice nestalih u Hrvatskoj jednom mesečno razgovaraju sa nekim od zvaničnika države, dotle ja moram da kumim i molim samo da mi se neko javi na telefon – kaže ogorčeno ova žena.
 

Čekali tela na Savi

Odmah do nje je 74-godišnja Draga Savanović iz Donjih Bogićevića. Plače. Kaže, vratile su joj se slike od 1. maja kada je sa drugim ženama izbegla na bosansku stranu Save. Zajedno su gledale u vodu, tražeći svoje najmilije.

– Gledamo u reku i čekamo koga će Sava dovući. Mog sina su pronašli na drugom mestu – plače starica bez suza.

Milan Kojić iz sela Medari kod Okučana je tada imao nepunih 17 godina. Ranjen u nekom od prethodnih okršaja, ali je otišao do sela da proba da odbrani ognjiše. Sledećeg dana su se povukli, a Hrvati su za dan ubili 24 ljudi, od čega 11 žena i troje dece, uključujući i čitavu, sedmočlanu porodicu.

– Jedan od vojnika je prepoznao dvoje dece, pa ih je sačuvao. Za ostale nisu imali milosti – priča Kojić dok u rukama drži Marka. Marko ima samo deset i po meseci i njegovo je treće dete. Sva su stigla na svet u Srbiji.

– Krenuo sam potpuno novi život. U zavičaju nikada nisam bio jer se plašim neke poternice. Tako i većina mojih zemljaka rasutih po celom svetu. Hrvati kažu da nema više tajnih optužnica, a onda samo uhapse nekog na granici. Može im se – veli Milan.