Potresan igrano-dokumentarni film “Dnevnik Diane Budisavljević” hrvatske rediteljke Dane Budisavljević izazvao je ogromno interesovanje u regionu, nakon svetske premijere na Pulskom festivalu, na kome je ostvario apsolutni trijumf osvojivši nagrade žirija, ali i nagrade publike.
Decenijama potiskivana priča o hrabrom podvigu Zagrepčanke austrijskog porekla, koja je iz ustaških logora spasla više od 10.000 srpske dece, i njihovom udomljavanju, pokazuje da je dobro moguće i u najgorim vremenima i da je neophodno suočiti se sa zlom ne samo iz prošlosti, već ga treba prepoznati na vreme i u aktuelnoj stvarnosti.
Kako ste odabrali ovu priču i kako ste saznali za Dianu?
– U stvari, Diana je pronašla mene. Pre devet godina sam dobila knjigu koja me je zainteresovala. Jedna poznanica me je pitala da li znam nešto više o njoj jer imamo isto prezime. Ljudi su mislili da smo bliske rođake. Međutim, nismo. I ja sam tada prvi put čula za Dianu. Tako sam počela istraživanje. Sve sam saznala iz njenog Dnevnika koji mi je dala tadašnja upravnica Spomen-područja Jasenovac Nataša Jovičić – kaže nam Dana Budisavljević.
Film ste snimali deset godina. Šta vam je bilo najteže?
– Najviše vremena tokom pripreme mi je oduzelo istraživanje. Trebalo je naći sve te ljude koje Diana spominje u Dnevniku. O njima nije postojala nijedna dostupna biografija, fotografija. Sve je njih trebalo pronaći, pronaći njihove porodice, fotografije, proveriti da li su oni stvarno bili ti koje Diana navodi. Ništa od toga se nije znalo. Ovo je bio najzahtevniji autorski proces u kome sam učestvovala. Morala sam da savladam nova znanja i veštine i zato je sve trajalo skoro deset godina, ali rezultat je konačno tu.
Koliko Vam znače nagrade u Puli?
– U Puli sam imala veliku tremu, tamo se film prikazuje pred 5.000 ljudi i može da ide samo gore ili dole, nema ravnog, ali način na koji ga je publika prihvatila zauvek će mi ostati u pamćenju. I da nijednu oficijelnu nagradu nismo dobili, ta reakcija gledalaca bi mi bila najvažnija, zato što sam ja ovim filmom želela da realističnije počnemo sagledavati istoriju, da prestanemo lagati o njoj, da zaista učimo iz onoga što se dogodilo, i da najzad počnemo normalno da živimo u svom vremenu jer je to jedino što možemo. Drago mi je što je film posle Pule nastavio da putuje po drugim hrvatskim letnjim festivalima, na kojima je, takođe, dobijao samo priznanja. Prijatno me je iznenadilo i da su tri uzastopne beogradske projekcije bile rasprodate. Film se baš zbog te velike popularnosti pojavio u bioskopima. Krenuli smo i po bioskopima u Bosni i Hercegovini. Pokazalo se da publika želi da vidi ovu priču. Razgalim se kada vidim da film zaista komunicira s publikom. I škole su počele da se javljaju i traže posebne projekcije za svoje učenike.
U filmu se pojavljuju svedoci. Kako je bilo raditi s njima?
– Predivno. Više sam se bojala tog igranog dela jer ja radim dokumentarne filmove. Imali smo probna snimanja, razgovarala sam puno s njima. Oni sada jesu stari, ali smo ih tokom celog filma zvali decom jer oni pričaju iz vremena kad su bili mali, i pričaju o onome što su sami prošli i čega se naravno sećaju. Kroz njihovu priču gledaoci ulaze u logore i osećaju se kao i oni.
Mnogi ovaj film porede sa “Šindlerovom listom”?
– Stiven Spilberg napravio je taj film u svojoj rediteljskoj zrelosti, i teško možemo da se nas dvoje uporedimo. Zanimljiva mi je i razlika između Oskara Šindlera i Diane Budisavljević. On je krenuo u svoju akciju prvo iz koristoljublja, želeći besplatnu radnu snagu, a tokom vremena značajna je njegova transformacija u čovečnost, kad shvati da je najbitnije spasti ljudske živote. Dianina priča je potpuno drugačija. Ona zaista kreće od početka iz humanosti. Zato mi je nekako i bliža. Teško je i zato što mi o samoj Diani i njenom privatnom životu jako malo znamo. To je bio veliki izazov i za Almu Pricu koja je dočarala njen lik.
Heroj dece
Diana Budisavljević sa suprugom lekarom, kćerima i tek rođenom unukom živi životom zagrebačke visoke građanske klase. U jesen 1941. godine doznaje da se Jevrejke i Srpkinje s decom odvode u logore gde umiru od gladi i bolesti. Jevrejska opština šalje pomoć Jevrejkama, ali za Srpkinje se niko ne brine. Koristeći svoje austrijsko poreklo, Diana apeluje na vlast, crkvu i Crveni krst da spase barem decu. Niko od njih ne želi preuzeti odgovornost. S nekolicinom prijatelja u svom stanu prikuplja pomoć i organizuje akciju kojom će do kraja rata od sigurne smrti biti spaseno više od 10.000 dece. Među njima su i Živko, Milorad, Zorka i Nada koji se gotovo 80 godina kasnije vraćaju u logore svog detinjstva i tek tada spoznaju da život duguju nepokolebljivoj snazi jedne žene. Svesna da će i rat jednom proći, Diana je pomno vodila kartoteku dečjih sudbina, ali nju će joj bespovratno otuđiti komunistička vlast 1945. godine kad njeno germansko i građansko poreklo postaju nepoželjni. Zahvaljujući Dianinom dnevniku, koji je nakon njene smrti pronašla unuka Silvija Sabo, rasvetljena je herojska uloga žene uverene da njen život nije vredniji od života nedužno progonjenih.
Prestiž nagrada
Dana Budisavljević je rođena 1975. u Zagrebu. Diplomirala je na Odseku za filmsku i TV montažu Akademije dramskih umetnosti u Zagrebu. Radila je kao montažerka, asistentkinja produkcije i organizatorka filmskih festivala. Debitovala je kao rediteljka dokumentarnog filma “Sve 5!”, a širu popularnost stekla je porodičnim filmom o coming outu “Nije ti život pjesma Havaja”. Kao producentkinja potpisuje dokumentarni serijal “Betonski spavači” Saše Bana, filmove “Lijepo mi je s tobom znaš Eve Kraljević”, “Onda vidim Tanju Juraja Lerotića” i druge. “Dnevnik Diane Budisavljević” je njen prvi autorski dugometražni film, a osim Zlatne arene , osvojio je i druge brojne nagrade, među kojima i nagrada za najbolji debitantski film u nemačkom Kotbusu.
