Bakica s preslicom i iglama je prva asocijacija na pomen prediva i pletenja. Dizajner pletenine i istoričar tekstila David Matić (24) iz Sokobanje uspešno ruši ovaj stereotip. Talentovani mladić, čije je umetničko ime David Van de Kamp, prede, tka, hekla i za minut isplete 104 petlje. Njegove mustre i prediva prodaju se širom Evrope, Amerike i Kanade, a dogodine planira da obori svetski rekord u brzini pletenja.
Heklanje, tkanje i pletenje naučio je još u detinjstvu, nešto od bake, ali, kako kaže, uglavnom sam. Prvo je kao desetogodišnjak savladao heklanje, a zatim je naučio da plete jer je želeo da pravi odeću kakvu zamisli. Ljubav prema ručnom radu odvela ga je u Kinu, gde je živeo četiri godine i širio znanje.
– Ove veštine se uče i usavršavaju celog života, potrebno je vremena i strpljenja. U Kini sam imao prilike da izučim svileni vez i nadogradim znanje o tkanju, kao i kineskoj tradicionalnoj odeći – kaže za “Vesti” David, koji se po izbijanju epidemije vratio kući i posvetio poslu koji voli.
Vuna sa Stare planine
Mustre i tkanine koje stvara u maloj radionici u porodičnoj kući u Sokobanji mogu se videti u svetskim časopisima i na specijalizovanim sajtovima, a osim što dizajnira pletenine, David izrađuje i predivo od vune staroplaninskih ovaca, koje takođe prodaje širom planete. Želja mu je da staroplaninska vuna jednog dana bude poznata kao šetlandska ili vuna s Novog Zelanda.
– Cilj mi je da plasiram i očuvam našu vunu jer se time više niko ne bavi. Voleo bih da država prepozna u koliko kritičnom stanju su stari srpski zanati i da mi pomogne da izgradimo stabilan temelj kako bih plasirao i promovisao srpsko kulturno nasleđe širom sveta jer je interesovanje ogromno – priča naš sagovornik.
Proces izrade vunice traje danima, od pranja, češljanja i predenja, pa do bojenja i sušenja.
– Vuna se najpre pere, a onda se oprana vlakna češljaju grebencima kako bi se otvorila i poravnala. Češljanje se ponavlja nekoliko puta kako bi se dobio najbolji kvalitet. Spremna vlakna se zatim predu. Tanka prediva radim padajućim vretenom ili preslicom. Ispredene niti se onda potapaju nekoliko dana u kombinaciju vode i aluma. Koristim prirodne boje, koje dobijam od raznih biljaka, pečuraka… Kad se predivo skuva s pigmentom, stoji nekoliko dana da upije boju, a zatim ide na ispiranje i sušenje. Tek kada je suvo, spremno je za rad – objašnjava David.
Ručni rad nema cenu
Od vunice koju isprede tka, hekla i plete tkanine, džempere, suknje, ogrtače i druge odevne predmete, i to po skicama koje sam pravi. Najviše voli nesvakidašnje delove odeće u koje, kako kaže, može da unese sebe i svoju kreativnost. Takav je, na primer, pončo.
– Kvalitet ručno rađene garderobe ne može da se poredi sa mašinski izrađenim komadima. Za izradu jednog predmeta potrebno je najmanje tri nedelje. Ne prodajem svoje pletene komade, jer bi cena bila previsoka, prodajem mustre, predivo i tkane komade. Što se pletenja tiče, najpoznatiji sam po izradi delikatnih i komplikovanih mustri – priča mladi dizajner koga su oduvek fascinirali kostimi iz 19. i 20. veka, kompletno ručno rađeni, počev od predenja, preko tkanja do šivenja.
Matić istražuje materijalno kulturno nasleđe naše zemlje i prenosi ga u svoje tkanine i odevne predmete, a kako bi na njega skrenuo pažnju ljudima i van granica Srbije rešio je da ove ili iduće godine obori svetski rekord u brzini pletenja.
– To mi se čini kao dobra ideja, odličan način promocije. Trenutno radim 104 petlje za minut. Svetski rekord je 118 petlji u minutu i mislim da ću uz malo vežbanja moći da ga nadmašim. Obaranje rekorda bi skrenulo pažnju na Srbiju, naše pletenje i vunu – odlučan je David.
On napominje da posao kojim se bavi nije “ženski ” i da su to samo stereotipna razmišljanja.
Muzej starih zanata
Na svom imanju, David planira da otvori muzej s radionicom, u koji bi mogli da dolaze stranci i upoznaju se s našom tradicijom, kako kaže, da bude Srbija u malom. Nada se da će država prepoznati potencijal ovog projekta i pružiti mu podršku.
– Supruge kanadskog i bivšeg američkog amabsadora pokazale su veliko interesovanje za moje planove. Nadam se da će i naša država pružiti podršku – smatra Matić.
Džemper za prvu damu
Matić svoje proizvode uglavnom plasira na svetsko tržište, ali neke komade odeće poklonio je i damama u Srbiji. Ogrtač koji je radio prošlog proleća u šetlandskoj čipki poklonio je En Godfri, supruzi Entonija Godfrija, bivšeg ambasadora SAD u Srbiji. Zeleni džemper koji je ispleo za Etnolodži fest prošlog novembra stigao je do Tamare Vučić, supruge predsednika Vučića.
– Reč je o vrlo komplikovanom dizajnu, koji je ručno rađen, s isto tako rađenim ružama, a sašiven je svilenim koncem i ima svilenu postavu. Trebalo mi je 230 sati da ga uradim, od prediva do ušivanja postave. Završio sam ga pola sata pre početka revije.
