Srpski pisci su uglavnom bili boemi, a Stevan Sremac je bio jedan od onih koji su između kafanskog života i svog zanimanja profesora pronašli kakvu takvu sredinu. Glavna beogradska kafana krajem 19. veka zvala se Dardaneli, i slovila je za zborno mesto beogradske umnosti. Nalazila se u srcu grada, kod nekadašnje Stambol kapije i spomenika knezu Mihailu Obrenoviću.
Isprva je to bilo najprostije mesto, samo za male trgovce i piljare. Nasred prostorije furuna, a pored nje naslagana drva koja su gosti sami ložili. Sedelo se za stolovima rasklimatanih nogara, bez čaršava. U jednom uglu stajalo je ognjište za pečenje kafe, a u drugom su se prale čaše.
Tek kada je Mita Ristić preuzeo kafanu, zamenio je zemljani pod olaisanim patosom, doneo nove stolice i uveo stolnjake i ogledala, pa je privukao i drugačije goste, glumce iz Narodnog pozorišta. Oni su najpre dolazili pre predstava i posle njih, a onda i u pauzama, na po jednu s nogu, i dalje su dovodili svoju publiku.
Redovni sastav Dardanela je postajao sve obrazovaniji. Naredni vlasnik Ljuba kafanu je proširio i napravio bilijar. Pored Stevana Sremca, inventar ove kafane činio je sam književno-filozofski krem tog doba: Đura Jakšić, Milovan Glišić, Dragomir Brzak, Stevan Sremac, Dragutin Ilić, Janko Veselinović, Vojislav Ilić, Radoje Domanović… Kafana je srušena 1901. godine i pored protesta koji je digao na noge pola Beograda. Na njenom mestu se danas nalazi Narodni muzej.
Sremčeva beležnica
Sremac je uvek nosio sa sobom beležnicu i zapisivao misli i pojave kojima je svedočio. Te beleške su bile izvor za njegova književna dela, a među mislima su bile i ove: “Blago onom ko ume ćutati – reklo pseto kad je dobilo batine. Gde nije koškanja, nije ni milovanja. I riba i gost treći dan smrde. Zarana se vidi, šta će kopriva biti. Zar je jedan prota, što Bibliju video nije.
Kad pas kobasicu jede, zacelo je ukrao. Žene i naćve valja da su uvek kod kuće. Prva ljubav i majska kiša plahe su, ali očas prođu. Ko hoće magarca da jaše mora muziku da mu sluša. Zalud glava kad ne nose noge. Ne mrzim čoveka koji zlo kaže, nego čoveka koji zlo misli. Stenica govorila lovoriki: Ja i ti ne damo mnogima da spavaju.”
