Kad god se pomene Nadrlje, selo u rekovačkoj opštini, ljudi imaju običaj da kažu da je to selo u kome koze pasu pod ručnom. Nije ni čudo, jer je prosečna nadmorska visina 500 metara, mada ima i brda poput Ostrika, koje je na 708 metara nadmorske visine. Prizor kuća na tim brdima, do kojih se stiže bukvalno kroz šumu, pomalo deluje nestvarno. Zbog toga je ovo i veoma raštrkano selo, jer se prostire na 1.612 hektara, a mnoge kuće su od centra sela udaljene od tri do pet kilometara. Do njih može da dođe samo ladom nivom ili traktorom, a čak ni mnogi džipovi ne mogu da savladaju strme šumske puteve. Posle prve kiše meštani mogu da se kreću samo pešice, a zimi su potpuno odsečeni od sveta i dvorište im je jedini izlazak u svet. Nije ni čudo što su mnogi, naročito mlađi žitelji, otišli iz zavičaja u Kragujevac, Ameriku, Nemačku, Švajcarsku…
– Pamtim kada je selo imalo oko 180 kuća, a kad sam išao u školu, bilo je 68 đaka. Sad nas ima ukupno oko 140 stanovnika, mada jedva četrdesetak imaju manje od 60 godina. Kad smo bili mladi, ručno smo žnjeli i navršavali po 70 tona pšenice. Prvi sam kupio žetelicu u selu. Mada je ovo pretežno stočarski kraj. Imam tri krave i dvadesetak ovaca. Svakog dana idem u Čair, udaljen dva kilometra, da ih nahranim. Dok sam bio mlad stizao sam za 15 minuta, a sada mi treba sat i po – priča za "Vesti" sedamdesetpetogodišnji Milutin Pantić.
Crvi pod korovom
On se s tugom seća kako su svi muškarci iz sela išli u mobe i pomagali se međusobno. Čim bi svanulo, oni bi se okupili, popili po neku rakiju, pokosili hektar i po kome treba, a onda bi svako otišao svojim poslom. Zajedno su žnjeli, brali voće. A sada, kaže, ljudi ne mogu jedan drugog da gledaju od neke zavisti.
– Ma živimo k’o crvi pod korov. Kakav je život ovde samo naša
duša zna – ubacuje se njegova supruga Kosanda.
Slavoljub Ognjanović ima 65 godina i njegova porodica je među najbrojnijima u selu, jer su njegovi sinovi Milan i Milovan ostali na imanju. Kaže da ne zna za bolji život, jer nigde drugde nije ni živeo.
– Ugroženi smo najviše zbog puta koji je vrlo loš, što se pokazalo i u poplavama. Mi smo jedino selo koje je sakupilo samodoprinos za put i to pre mnogo godina, a nikada ga nismo dobili. Lično sam u Fond za puteve odneo preko 2.000 ondašnjih nemačkih maraka, a puta nema ni dan-danas. To je najveći teror koji nam je učinjen. Zato sve dajemo u bescenje, a najskuplje plaćamo – ocenjuje Slavoljub.
Milutin i Kosanda Pantić
Blato i starci
Kada smo sedamdesetogodišnjeg Milana Vasića upitali da li je tačno da u Nadrlju koze pasu pod ručnom, on je rekao da to nije baš tako.
– Teško se živi zato što su gotovo sva domaćinstva staračka. Na prstima može da se izbroje ljudi koji imaju manje od 50 godina. I putevi su loši. Od moje kuće do centra sela ima tri kilometra. Čim padne kiša, nijednim kolima ne može da se izađe. Zimi ni traktor ne palim. Unapred se snabdemo za zimu – kaže za Milan koji živi sa suprugom Ljiljanom.
|
Turci kumovali selu
Vrcavi Nadrljac
Čosić pogrešio |
Najstarija meštanka Nadrlja je Poleksija Ognjanović, koja ima 91 godinu. Do prošle godine je sadila cveće po dvorištu, hranila kokoške i sušila pečurke, a sada dane uglavnom provodi sedeći.
– Sedim, šta da radim. Ne mogu više. Život mi je bio mnogo težak, jer se mnogo radilo. Imanje nam je bilo mnogo daleko. I sve se radilo ručno. Dok me je zdravlje služilo, nekako je išlo, ali sada je teško, jer imam probleme sa srcem – priča baka Poleksija o kojoj brine sinovac Bora Ognjanović, jer ona nije imala dece.
