Tužna je sudbina Miloša Jovanovića iz zabitog sela Troštice podno Golije, branioca Srbije na Kosovu i hrabrog ratnika sa Košara. Mada je tokom NATO agresije, kao vojnik i još golobradi mladić, preživeo pakao na srpsko-albanskoj granici i samo čudom ostao živ, ovaj danas teško bolesni i siromašni četrdesetogodišnjak jedva preživljava i stalno strepi hoće li mu još nezavršena kuća, koju su mu pre tri godine izgradili saborci i naši čitaoci, ostati u mraku.
– Da nije dobrih ljudi, posebno iz dijaspore ne bi ja ni imao ovu kuću i stalno bi bio bez svetla, jer ne mogu da platim to malo kilovata koje sa majkom Rosom, obolelom od karcinoma, i sestrom Marinom potrošim. Niko ne haje za to što sam se sa Kosova vratio sav u ranama, što 18 godina nisam imao zdravstvenu knjižicu niti priliku da se lečim i što danas, teško bolestan i jedva pokretan ne mogu ništa da radim i zaradim – priča sa setom Miloš.
Ne živimo u mraku
– Od opštine, države i vojske nema vajde, srećom, ima još dobrih ljudi širom Srbije i sveta koji ne daju da gladujemo i živimo u mraku. Evo upravo nam je stigla donacija od 200 australijskih dolara od porodice Knežević iz Melburna u Australiji, izmirićemo dug za struju i kupićemo brašna, hvala im do neba, Bog neka ih čuva, hvala i drugim dobrotvorima koji su nam pomagli da sagradimo kuću, da se uselimo i da više puta, kad su nam pretili isključenjem, izmirimo dug za struju – ističe Miloš.
Nakon povratka sa Košara dok je, bez mogućnosti da ode lekaru i kupi lekove, u trošnom kućerku vidao rane na nagorelim nogama, Miloš se, zbog metaboličkih i hormonalnih poremećaja, sa 80, ugojio na čak 160 kilograma, a i psihički je popustio. Prve ozbiljnije preglede imao je pre četiri godine kada je, nakon tekstova u “Vestima” i drugim medijima, vojska odlučila da ga primi na VMA, malo zaleči i konstatuje da je teški invalid. Dobio je potom Miloš socijalnu pomoć od 80 evra(koju samo povremeno prima), ali ne i invalidsku penziju kojoj se nadao, a koju, kako su mu objasnili nadležni, još ne može da ostvari.
On kaže da bi se opet borio za svoj narod, kao i da nije tog dobrog naroda i svih dobrih ljudi koji mu pomažu možda ne bi ni bio živ.
Nedaleko od Miloševih Troštica, u zabitom podgolijskom selu Vučinići, sa ocem Slavomirom i teško bolesnom majkom Jovrosimom, živi Nikola Matković, dugogodišnji đak pešak (većinom kroz šumu), najbolji učenik novopazarske gimnazije, sada student druge informacionih tehnologija (softverskog inženjeringa) na novopazarskom Državnom univerzitetu.
Mladi genijalac
Naši čitaoci Nikoli i njegovim roditeljima pomažu od njegove pete godine, pomogli su mu da završi osnovnu i srednju školu, pomažu mu i sada dok svakodnevno putuje do 30 kilometara udaljenog Novog Pazara. Nakon našeg poslednjeg poziva dobrim ljudima da mu pomognu, ovom malom genijalcu javio se anonimni dobrotvor iz Lucerna u Švajcarskoj koji mu je poslao 200 franaka i poželeo mu da se izbori sa svim nevoljama i, kao i do sada, uprkos sirotinji i muci, bude odličan student i desetkaš.
– Teško je, jer je moje selo od grada udaljeno više od 30 kilometara, polovina je bespuće, koje moram da prepešačim, a ostalo mogu autobusom, kad nemam za kartu – stopiram. Pođem rano ujutru, vratim se kasno u noć, sreća je da je na univerzitetu toplo, da ima i čitaonica gde mogu da učim i da se odmorim, odem ponekad i u gradsku biblioteku – priča ovaj siromašni student. On naglašava da mu je svaka pomoć zlata vredna i da je mnogo zahvalan dobrotvoru iz Lucerna koji mu je najnovijom donacijom olakšao školovanje.
Programiranje
– Volim programiranje i za sada mi studije dobro idu, bilo bi mi lakše da u Novom Pazaru postoje studentski dom i menza, moram da brinem i o roditeljima koji su siromašni i bolesni – dodaje Nikola.
Put do kuće
Dvadeset godina nakon rata na Kosovu, vojska je poslala mašine i ljude da Milošu probiju i naspu put do kuće. Nažalost, dan nakon što su stigli, vojnici su se povukli jer im se glavna mašina pokvarila, više se nisu vraćali. Kada je grad Novi Pazar pre dve godine radio put do Troštica, mašine su ponovo htele da zaobiđu krak koji vodi do Miloševe kuće. Na molbe “Vesti” i novopazarskog humanitarca Hida Muratovića i taj krak je probijen i nasut, pa se do Miloša, Rose i Marine sada može i kolima.
