U ono vreme kada nam je KA-PE bila majka, a CE-KA crkva, vele da je neki nesrećnik, šert ili ludak, nazvao Izvršni komitet CK KPJ: "Halo, je l’ to Izvršni komitet CK?" "Jeste, izvoli druže". "Je l’može, drugarice, da me upišeš u članstvo Izvršnog komiteta CK? Imam sve uslove." "Druže, je si li ti pomahnitao?" "Dobro, to je u redu, a ima li neki drugi uslov?"
Pričaju da je dotični nesrećnik odležao dobre godinice u bajbokani i dobro je što nije zaglavio i na samom Golom otoku. Danas nam je demokratija procvetala na sve strane kao ljubičica plava na jastuku; danas možeš da celi CE-KA neke Demokratske partije, u nekoj demokratskoj zemlji (a ne bih je prozivao) nazoveš svim i svačim, pa i mafijom – nećeš na Goli otok. Pričaj do mile volje, a drugovi će nastaviti svoje…
Da biste postali član CE-KA nije, dakle, bilo dovoljno, niti je bilo šta značilo što ste podneli kandidaturu. Moj mlađani san je svojevremeno bio da postanem član Jugoslovenske akademije nauka. Nisam imao petlje da podnesem kandidaturu. Kakvi su, tražili bi mi naučne radove i postavljali hiljadu uslova. I tako sam ostao bez akademske počasti.
I danas, da uđeš u čarobni svet EU moraš, pod jedan, da prvo odmrzneš onaj duboko zamrznuti Trgovinski sporazum. A, da bi ga odmrzao moraš da skembaš Ratka Mladića – franko ispostava Hag. To ti je neophodno da bi te – pod broj dva – primili u sledeći krug – Sporazum o asocijaciji i pridruživanju. Tek tada – pod broj tri – možeš da, pre nego što, pod brojem četiri, podneseš kandidaturu, pregovaraš i "otvaraš" sa EU debelih 35 poglavlja – set opštih kriterijuma i zakona Zajednice – "Aki kominoter" (Acljuis communautaires), što traje i do pet godina. I tek tad kad sve ispite položiš, neće neko od drugova u Briselu proglasiti pomahnitalim što si podnosio kandidaturu kad nisi ispunio uslove.
Ali, avaj, podnošenje kandidature ne znači automatski i početak pregovora za članstvo. Turska je još pre deset godina ispunila "aki kominoter" i podnela kandidaturu, pa se nije makla sa mesta. Albanija i Makedonija, zahvaljujući briselskoj politici da sada primaju sve i svakoga, imaju već status kandidata, a nisu otvorile nijedno poglavlje. U Turskoj se sve više upoređuju i osećaju kao u onoj priči kad su neki siromasi iz Anadolije učili svog maraca da ne jede, pa taman kad su ga naučili – magarac crk’o.
Tako stoje stvari, ali evo neo-drugova kako pune nebo i zemlju i "prete" Briselu da samo što nisu podneli kandidaturu, uprkos tome što nismo ni tamo gde su odavno stigli Seldžuci, Makedonci i Albanci. Resorni drug ministar, pa redom od njega nagore, igraju sa nedužnim narodom zvučnu propagandnu igru podnošenja kandidautre, prete drškom od noža na kome nema sečiva. Samo još nisu odlučili kada će da udare. Vagaju, dumaju, procenjuju, vrebaju momenat i drže Baroza, Solanu i Rena u agonizirajućoj neizvesnosti.
Sad kad smo stigli pred vrata Šengenistana, prazna, himerična priča o kandidaturi treba da odzvanja kao još jedna monumetalna pobeda tekuće vlasti, svejedno što ona vitla samo drškom od noža, što je reč samo o velikom turbanu pod kojim nema hodže.
Da li će se iluzija primiti kod ionako sluđenih Srba, ostaje da se vidi, ali kod mene se, izgleda, već primila. Nisam imao kuraži za Akademiju nauka, ali evo, hvatam sebe kako pišem njenom imperijalnom veličanstvu, kraljici Elizabeti Drugoj; kandidujem se za člana njenog Krunskog saveta, tzv. Privi kaunsil.
Kada mogu neo-drugovi da se bez pokrića nude Dvoru u Briselu, mogu i ja kraljici u Londonu. Ništa ne košta, praktično ništa ne znači, nikakve šanse nema, ne proizvodi nikakav rezultat, nikoga ne uznemirava, ne ostavlja nikakve posledice, ali ostvalja utisak. I može da zaseni pučku prostotu.
