Književnica i pesnikinja Danica Vukićević ovogodišnja je dobitnica Ninove nagrade za najbolji roman napisan u 2022. godini. Njeno “Unutrašnje more”, formalno inventivno, preispituje probleme egzistencije, od privatne do društveno-političke ravni, od materijalnosti svakodnevice do ključnih unutarnjih drama pojedinaca u savremenom svetu.
Iako je znaju kao pesnikinju koja piše već 30 godina, podseća da je objavljivala i prozne priče.
– Sada će biti velika frka jer kad napišeš roman, ljudi te ozbiljno shvataju.
Važna stavka u pisanju ove knjige je, kaže, to da nije imala predumišljaja, prišla je tekstu sa slobodom i ogromnom radošću. Ovu knjigu doživljava kao čistu radost. Kada su joj javili da je dobitnica Ninove nagrade, posle velikog uzbuđenja koje je navrlo u njoj, kako je istakla novinarima, uzela je taksi, iako se inače ne vozi taksijem, čak ni na samrti. Taksista je bez ikakvog povoda pričao o užasima, maloj penziji, a ona je sedela na zadnjem sedištu i meškoljila se.
Rođena je 28. oktobra 1959. godine u Valjevu. Osnovnu školu, Devetu gimnaziju, Filološki fakultet (odsek Opšta književnost i teorija književnosti), kao i Ženske studije završila je u Beogradu, gde godinama unazad živi. Smatra da su Ženske studije škola herojstva i da svaka Amazonka u svom obrazovanju mora da prođe i ovu fazu. Kada je bila veoma mlada, bila je militantna feministkinja. Oslanjala se na pesnikinje, na nanu i tetku. Objavljuje od 1992. godine. Otkriva da je bila skeptična kada je počela da piše, ali da veruje da će je njeni čitaoci razumeti. Najrizičnije joj je bilo da veruje u to što piše. Nije znala kako će ispasti, ali je verovala da će biti dobro. Od čitalaca očekuje razumevanje.
– Moje priče i poezija nisu naročito komunikativni i nikada nisam razmišljala o tome da li će me razumeti, jer imam poverenje u inteligenciju svojih čitalaca i empatiju.
Pisanje je za nju sam život, a život kaže ne naplaćuje. Istraživanje koje prethodi pisanju je takođe za nju radost. Da bi preživela bila je, kako je rekla u jednom intervjuu, kafe-kuvarica, čistačica, sekretarica, profesorka, bibliotekarka, lektorka.
Objavila je knjige poezije, “Kao hotel na vetru”, “Kada sam čula glasove”, “Matica”, “Šamanka”, “Luk i strela”, “Prelazak u jednu drugu vrstu”, “Visoki fabrički dimnjaci”, “Ja Klaudija”… Pesme su joj prevođene na španski, engleski, nemački, poljski, francuski, grčki, makedonski i holandski jezik.
Osim pisanjem, bavi se i književnom kritikom i esejistikom. Objavljivala je i u značajnim časopisima “ProFemina”, “Reč”, “Književne novine”, “Severni bunker”, u poljskim, grčkim elektronskim časopisima…
Dobitnica je nagrada ProFemina, “Biljana Jovanović”, “Milica Stojadinović Srpkinja”.
Članica je Srpskog književnog društva. Vedra i melanholična kao njeno pisanje. U braku sa Nenadom Miloševićem, pesnikom i kritičarem. Imaju ćerku Martu. Za sebe kaže da je i feministkinja vernica i kao takva odbačena i od jednih i od drugih.
