Da inspiracija može doći iz najrazličitijih izvora, svedoči primer sagovornika “Vesti”, pisca Aleksandra Stojanovića Kana, autora “Malih leskovačkih priča”. On je za našu čitalačku publiku u zemlji, regionu i u širem rasejanju, govorio o dominantnim motivima u svom stvaralaštvu, nastanku knjige, njenim porukama, kao i o značaju za ljude u Srbiji i dijaspori.
Lepota juga
Kako biste ukratko opisali svoju knjigu?
– Principijelno, radi se o zbirci priča o Leskovcu, a knjiga nosi taj naziv jer ih piše Leskovčanin. Nisu isključivo o Leskovcu, već i o mnogim motivima koji određuju ljudske sudbine, kako kod nas na jugu, tako i širom Srbije, a zašto da ne, i širom sveta. Inspiracija su mi bili razni motivi. Prolaznost, kajanje, ljubav, ali sa autentičnim leskovačkim prizvukom. Opet, ne toliko po dijalektu i žargonu, koliko po nekom sentimentu, osećaju, zabludama, svim našim samoćama. Ovo je nekako moj osvrt za tim vremenima koje prolazi mimo nas, bez da mi možemo da učestvujemo u tom procesu. To je i neka, u krajnjoj liniji, moja potreba da ostavim neki pisani trag o svom postojanju. Život je nepredvidljivo čudo, vrlo često je inspirativan, zanimljiv, ali je često i tragičan, tako da je ovo samo moj pokušaj da pružim svetu neki doprinos u skladu sa svojim talentima i afinitetima – počeo je priču Stojanović.
Otkud inspiracija da pišete o temama koje obrađujete u knjizi?
– Pisanje je kod mene došlo kao prirodna potreba za izrazom onoga što imam u sebi, tako da sam već sa osam godina zapisivao svoje prve priče. Međutim, pisanje se kao navika i životni stil ustalilo godinama kasnije. Kako sam Leskovčanin koji je već čitavu deceniju van svog rodnog grada, pisana reč o Leskovcu je možda i neka moja nostalgija prema ovoj varoši i nekim ljudima u njoj, ali i želja da čitalačkoj publici van juga Srbije ukažem na lepote kraja iz kog potičem, a koje nisu vidljive golim okom – nastavio je autor.
Postoji li neki motiv koji povezuje sve priče?
– Zbirka sadrži više od 30 priča različitih po svom karakteru i svojoj misiji. U njima sam, shodno životnom trenutku u kom su nastajale, pokušao da obradim one emocije koje su me možda i samog morile. Iako po svom tonalitetu pomalo turobna knjiga, ona sa sobom nosi i jednu izuzetno važnu poruku. Ona glasi da je život jedno nepobedivo i dragoceno čudo i da se za njega treba boriti svim silama, bez obzira na okolnosti u kojima se nalazite. Mnogo junaka u mojoj knjizi u tome i uspeva, na ovaj ili onaj način – rekao je pisac.
Predivna samoća
Iako je to nezahvalno pitanje, da li imate neku priču za koju ste naročito vezani?
– Svaka od njih nosi neku svoju kob, svoje trajanje, ali i svoju magnitudu. Sve ih podjednako volim, jer predstavljaju deo mog bića. Ipak, izdvojio bih nekoliko priča, iz različitih razloga. “Grobnicu za Leku Stojanovića”, jer predstavlja moj jedini razgovor sa dedom kog nikad nisam upoznao. “Istoriju jednog ludila”, jer sam prilikom njenog pisanja, na momente, postajao taj prokleti kočijaš koji je beg od kajanja pronašao tek onda kad je odgrizao prste svoje ruke. “Sudbinu starog pokvarenjaka”, jer sam je napisao za manje od tri sata, koliko traje direktna vožnja od Beograda do Leskovca, ali sam zato imao doživljaj, kao da sam proputovao čitav svet, kako je to učinio i pop Dika, čovek koji do kraja vremena nije mogao da pobegne od jedne predivne i nesalomive samoće koja mu beše jedina prava sudbina. Po tome smo, mislim, slični – podvukao je Stojanović.
U čemu je značaj “Malih leskovačkih priča” za čitalačku publiku u Srbiji i rasejanju?
– Trudio sam se da u knjigu unesem ono najbolje što sam imao kao čovek i kao pisac. Svakoj priči sam dozvoljavao slobodu da me vodi svojim tokom, zbog čega gotovo svaka od njih ima svoje obrte koje su teško predvidivi. Takvi su bili i meni, iako sam njihov stvaralac. Zbog toga, ona će predstavljati interesantan, ali i dubok put za svakog ko se bude rešio da njime krene, naoružan ničim drugim do voljom da o ljubavi, poštovanju, grehovima, kajanju, prolaznosti, mašti, ženama, revolucijama, psima, popovima, pukovnicima i prokletnicima, čita iz pera nekog ko je tamo već bio. Takva su, uostalom, sva štiva pisana samoćama i krvlju. U tome je najveća vrednost knjige “Male leskovačke priče” – zaključio je pisac.
Crtice iz života
Aleksandar Stojanović je rođen u Leskovcu, 14. maja 1994. godine. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu, a osnovne i master studije je kompletirao na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu. Još tokom studija je počeo intenzivno da piše književne forme, ali i stručne tekstove bezbednosne i političke prirode. Maja 2021. je osnovao Centar za istraživanje bezbednosti (CIB). Pune četiri godine je saradnik “Vesti”.
Slučajni nadimak
Govoreći o tome zašto je, pored imena i prezimena, stavio i nadimak Kan, prilikom potpisivanja knjige Stojanović je rekao da je to plod slučajnosti više nego bilo čega drugog.
– Budući da sam na društvenim mrežama tako upisan, mislio sam da bi bilo interesantno staviti nešto kratko i efektno, nasuprot dužini i u neku ruku učestalosti mog imena i prezimena. U tome je zavera – kaže, kroz šalu, Stojanović.
Bez granica
Stojanović je istakao da je jako srećan zbog toga što je knjiga, za kratko vreme, postala deo arhiva najznačajnijih srpskih biblioteka, ali i da je našla svoj put do čitalačke publike širom Srbije. Pisac je, ističe, izuzetno zadovoljan što je dospela i do naših ljudi u rasejanju.
