Kanadsko-srpsko dobročinstvo “Jovan Dučić” iz Toronta već decenijama dostojno reprezentuje srpsku kulturnu baštinu u ovom delu Kanade, a protekle nedelje u sali SKUD-a Oplenac u Misisagi održali su jubilarno, 20. Dučićevo književno veče.
Skup, kome je prisustvovalo oko 300 gostiju, među kojima i Vasilije Petković, generalni konzul Srbije u Torontu, blagoslovio je protojerej stavrofor Prvoslav Purić, sveštenik u crkvi “Svih srpskih svetitelja” u Misisagi.
Goste je pozdravio Ljubiša Vlatković, čovek koji svih ovih proteklih 20 i više godina neumorno radi na negovanju srpske kulture i tradicije u srpskoj zajednici Ontarija. Glavni gost bio je poznati glumac Tihomir Stanić iz Beograda, a na kraju programa publici se predstavio i Labud Dragić, jedan od najboljih srpskih književnika današnjice koji ovih dana boravi u Kanadi.
Puno entuzijazma
– Evo nas već 20 godina zajedno u danima mira, posta, molitve i praštanja u našoj pravoslavnoj svetosavskoj kulturi. Poslužiću se rečima Miloša Jevtića: “Bez poezije nijedan narod nema prave dokaze da je postojao”, kao i čuvenom rečenicom Svetog Simeona Mirotočivog koja kaže: “Narod koji izgubi svoje reči prestaje da bude narod.” Počeli smo pre 20 godina s puno entuzijazma, ljubavi i nacionalnog duha i na našu sreću otkrili smo da nas ima dosta takvih.
Mnogi umetnici su se prvi put pojavili u javnosti upravo na Dučićevim večerima poezije i nastavili sa uspesima, neki su samo neprimetno prošli, neki su ostavili tragove, pa su i danas deo ove večeri, dok neki, nažalost, više nisu među nama – rekao je Ljubiša Vlatković u svom pozdravnom govoru, pročitavši potom reprezentativnu listu pesnika, dramskih umetnika, slikara, recitatora i muzičkih stvaralaca koji su u protekle dve decenije ostavili trajan znak srpskog postojanja i opstanka srpske kulture u Ontariju.
Tihomir Stanić, bard beogradskog glumišta, govorio je duže od pola sata odlomke iz Andrićevog romana “Na Drini ćuprija”, kazivao je stihove Ljubomira Simovića, Miloša Crnjanskog, Branka Ćopića, Alekse Šantića, Branka Radičevića, Đure Jakšića i drugih.
Odjekivale su salom reči Tihomira Stanića iz čuvene, a uvek aktuelne pesme “Otadžbina” Đure Jakšića, a sa velikom pažnjom praćena je i Stanićeva interpretacija remek-dela nobelovca Ive Andrića “Na Drini ćuprija”, o Radisavu s Uništa, odvažnom čoveku koji će pokušati da se suprotstavi Abidaginom teroru i stavi u odbranu ljudskog dostojanstva i afirmisati hajdučko u sebi.
Opisan kao “onizak čovek, mrka lica i nemirnih očiju, dobro pognut u pasu”, koji ide “klateći glavom ramenima levo-desno, kao da seje brašno”, Radisav je s još jednim seljakom došao na ideju da se pobune i organizuju otpor turskoj tiraniji na gradilištu i to tako što će noću rušiti ono što je danju podignuto, uz priču da to čini Vila Brodarica.
Otadžbina”: I ovaj kamen zemlje Srbije, Što preteć suncu dere kroz oblak, Sumornog čela mračnim borama, O vekovečnosti priča dalekoj, Pokazujući nemom mimikom Obraza svoga brazde duboke……I samo dotle, do tog kamena, Do tog bedema – Nogom ćeš stupit možda, poganom! Drzneš li dalje? … Čućeš gromove Kako tišinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strašnom kidaju….. Al jedan izraz, jednu misao, Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:”Otadžbina je ovo Srbina!”
Istrpeo sve muke
Jedne noći Radisava su uhvatili dok je sabotirao radove, a iako je bio mali i neugledan, sve je oćutao i svaku muku junački izdržao. Pretrpeo je i vrele verige preko grudi i otkidanje nokata usijanim kleštima i nabijanje na kolac.
– Čovek je bio nabijen na kolac kao jagnje na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta, nego na leđa i što nije jače povredio ni utrobu, ni srce ni pluća. Tako nabijenog na kolac uspravili su ga, podigli visoko iznad glava okupljenog naroda i ostavili da polako umire. Bio je “izdignut za čitava dva aršina, uspravan, ispršen, isturen u prostoru neprirodno ukočen i prav”. Radisav, tako “prav i odvojen”, isticao se na kocu i svima je u tim trenucima izgledao dalek i nedostižan. Tako je započeo njegov put u mitske visine, u priču i sećanje, u savremeno trajanje. On je sada onaj kome “ne može više niko ništa”, taj koji je sve druge nadvisio svojim podvižništvom i tako se “posvetio”, a što je privilegija samo retkih i odabranih – kazivao je Tihomir Stanić.
Dučićevo jubilarno književno veče trajalo je gotovo do ponoći. Jovan Dučić negde iz svoje pesničke visine sigurno s ponosom gleda na svoje kršne Hercegovce koji i ovde u Kanadi, daleko od posne zemlje hercegovačke, predanim radom govore o velikoj kulturnoj baptini srpskog roda.
