Rečenica “Život ide dalje” obeležila ga je za sva vremena. I danas, iako je prošlo više od tri decenije, Dragoslava Stepanovića navijači u Nemačkoj, posebno oni iz Frankfurta, pamte po čuvenoj izjavi posle poraza koji ga je kao trenera koštao titule sa Ajntrahtom. Njegov tim je kao prvoplasirani čekao poslednje kolo i gostovanje Roštoku, već sigurnom drugoligašu, ali umesto rutinski obavljenog posla usledio je hladan tuš i pehar završio u Štutgartu. Nije, naravno, čuvena izjava jedino po čemu u Ajntrahtu pamte Stepanovića. Spisak zasluga je daleko duži, papir možda čak i kratak da ih sve prihvati. O dubokom tragu, možda, najbolje svedoči podatak da Stepanovićevu pojavu na Dojče bank parku isprate ovacije i aplauzi. Nije ni čudo, jer Dragoslav je ambasador u Ajntrahtu. Kada tim iz Frankfurta igra kod kuće, uvek je u loži sa navijačima. Priča, deli autograme. Takođe, ima obaveze u ministarstvu Hesena, u delu zaduženom za izbeglice, kada se radi o organizacijama turnira.
U Nemačkoj je Stepi, u Jugoslaviji je bio Stipe. Za sve je bio kriv njegov prvi trener, koji je umesto izgovorenog nadimka Stepa čuo Stipe. Dragoslav je ostao Stipe. Da nije blistao na fudbalskom terenu, bio bi na bini. Ipak, iako ima sluha, harmoniku nije mogao očima da vidi, iako je želja njegovih roditelja bila da se opredeli za nju.
Iako gazi 76. Stepi je i dalje aktivan. Pomno prati dešavanja na fudbalskim meridijanima, posećuje seminare, putuje na turnire, baš kao pre nekoliko dana, kada je boravio u Barseloni.
Tadić potezom rešava utakmicu
Da li ste gledali duel Srbije i Crne Gore?
– Naravno! Prvo poluvreme je pokazalo da nam igra još fali. To nemamo. Ona je došla u drugom poluvremenu, sa zamenama, kada su u ušli SMS i Kostić. Tada smo pokazali pravu vrednost. Ipak, čini mi se da ni Kostića, ni kapitena Tadića, selektor ne koristi dovoljno. Tadić je prvi put igrao iza centarfora, iza Mitrovića. On je tu, u centru, igrač koji sa jednim potezom, jednom odlukom može da promeni meč, rezultat – poručuje Dragoslav Stepanović u razgovoru za “Vesti”.
Pomenuli ste i Kostića?
– Kostić je ušao u drugom poluvremenu. To je fudbaler koji nema konkurenciju. Ne mogu da verujem da Stojković ne vidi da on može da igra ceo susret. To je fudbaler koji je ovde u Ajntrahtu ostavio najdublji trag od svih nas sa tih prostora i mora da igra svih 90 minuta. On na jednoj utakmici prođe sigurno 20-30 puta teren. U duelu sa Crnom Gorom je pokazao centaršutevima, iako je bilo mnogo rivala, da pogađa tačno one saigrače koje treba. Čini mi se ga Piksi tako loše tretira u reprezentaciji, da ga stavlja da igra po 20 minuta – poluvreme. Kostić je fudbaler koji može i mora da igra svih 90 minuta. To je pokazao ovde, u Nemačkoj. Ja mu želim od sveg srca, i njemu i Piksiju da bude igrač kao što je bio dok je nosio dres Ajntrahta.
Evropsko prvenstvo je sada bliže, da ne kažemo dosanjani san posle 20 godina?
– Jeste bliže, ali bojim se, ukoliko ne budemo izvukli pouke iz Katara, odnosno uočili greške i napravili pravu analizu te katarske katastrofe, onda nam se možda i ovde, ukoliko se kvalifikujemo, desi isto to. Jer, nije problem kada se igra protiv pravih ekipa. Tu je Srbija vrlo često i bolja, kao što je bio slučaj protiv Crnogoraca. Međutim, kada je u pitanju turnir i, da kažem “male” utakmice, a njih imamo na pretek i ti bodovi znače mnogo više, a mi kada pravimo analizu pre nego što počne turnir, nisu toliko važne. Čini mi se da jesu i moraju da budu. Analiza zašto smo odigrali tako u Kataru pomogla bi da nešto slično izbegnemo ovde u Nemačkoj. Na kraju krajeva, da odemo na Evropsko prvenstvo posle dve decenije nije mali uspeh, ali da se ne vratimo tako brzo, kao što smo došli sa svetske smotre.
Voleo bih uigranu ekipu
Šta je ono što nedostaje “orlovima” da napravi iskorak na velikim takmičenjima?
– Imamo fudbalere koji igraju u Ligi šampiona, Ligi Evrope, dakle, učesnici su mnogih evropskih takmičenja, ali mi se čini da Piksi još nije našao tim. Jer, posle susreta u Mađarskoj je ponovo izmenio tri-četiri fudbalera. Ja odavde ne znam da li je reč o povredama, ili je u pitanju nešto drugo. Voleo bih da imamo tim koji je uigran, jer za jedan turnir, gde je napor ogroman, pošto se igra svaki drugi dan, mora da postoji ekipa koja mora da zna šta hoće, koliko hoće, onda taj turnir odigra kako treba. S obzirom na to da je Nemačka domaćin, siguran sam da će sve biti fenomenalno organizovano. Radujem se da Srbija pobedi Bugarsku, da se kvalifikujemo na EURO i da počnemo već sada da se pripremamo za to takimčenje.
Pomenuli ste da je Filip Kostić ostavio najdublji trag u Ajntrahtu od fudbalera sa ovih prostora. Ipak, ne možemo da sporimo da je Luka Jović igrao “sezonu života” upravo u Frankfurtu?
– Taj dečko od nespornog talenta koji poseduje do sada ništa nije napravio! On se bavio problemima koji uopšte ne treba da interesuju momka od 22 ili 23 godine, nego da što više trenira i radi, i da pokuša da ponovi to što je napravio ovde u Ajntrahtu. Kada on u tom timu Real Madrida nije uspeo da odigra polovinu utakmica i kada svi govore da su ga preplatili i da su razočarani njegovim partijama. Moram da kažem nešto – ima još vrlo malo vremena da, ako može, ponovi učinak koji ga je preporučio Madriđanima. Međutim, kako vidim, gde god ode, niko nije zadovoljan sa njim i teško će ponovo biti na visini zadatka, kao u Ajntrahtu.
Kako objašnjavate njegov drastičan pad u igri, karijeri?
– Napravio sam analizu. Jedan fudbaler, koji je igrao u Barseloni i bio među najboljima, kada je promenio klub, vidim da ga uopšte nema i shvatim, nije to njegova igra, to je igra tima! Te, koji nisu toliko dobri, igra tima ih podigne toliko visoko, da svako od njih veruje da je to njegova zasluga. To se desilo i sa Jovićem. Mislim da je prerano otišao u Madrid. Tamo ništa nije uradio, kao ni u Fjorentini i čini mi se, ukoliko naredne tri-četiri sezone ništa ne uradi, biće poznat po tim utakmicama u Ajntrahtu, kada je dao 28 golova u sezoni, ali ništa dalje. Sa godinama koje dolaze, on je stariji, pametniji igrač, mogao je da napravi mnogo više, nego što jeste.
Benzema kao car
Koji evropski klub igra najlepši fudbal?
– Teško je da se kaže. Barselona je imala mnoge trenere, ali ja sam je zavoleo kada je bio Johan Krojf, koji je forsirao ofanzivni fudbal, kao i svi Holanđani. Ipak, moram da kažem da je u poslednjih nekoliko godina Real Madrid nadmašio sve! Utakmica Madriđana, protiv PSŽ-a, u kojoj su Francuzi imali prednost 1:0, iz prvog meča, vodili 1:0 u Španiji, a Real je dobio sa 3:1 je nenadmašna! Taj Benzema, koji je u Madridu proveo tolike godine, baš u tim utakmicama Lige šampiona je bio, moram tako da kažem, taj car koji je menjao tok susreta, vodio Real sa gubitničkog do pobedničkog koloseka. Na kraju je i osvojio Ligu šampiona. Čini mi se da Real Madrid, pored toga što dovodi najbolje fudbalere, gde je najteže napraviti jedan tim, uvek je klub u vrhu i koji će igrati dobro.
Kako vam se izgleda igra jednog od vaših bivših klubova, Mančester sitija, odnosno stil koji forsira Pep Gvardiola?
– Nisam verovao da neki tim može da savlada Real Madrid, kao što je to učinio Mančester siti u prošlosezonskoj Ligi šampiona. Prvo poluvreme, pod pritiskom Sitija, Real 45 minuta nije mogao da izađe iz svog kaznenog prostora! Madriđani su do finala odigrali odlično sve susrete, ali “građani” su prošle godine zasluženo osvojili “ušati” trofej. To je moj klub, bio sam i kapiten… Siti je te sezone igrao možda i bolje od Real Madrida, međutim mnogo puta je poražen u završnim fazama Lige šampiona, ali nije izgubio veru da može jednom da je osvoji i sa pravom je prošle godine dosanjao san.
Pratite li srpski fudbal?
– Kako da ne! Kada je Bahar došao u Ljutice Bogdana, mislim da je želja bila da se učini nešto više u Ligi šampiona. Kada je Crvena zvezda igrala na pripremnom turniru u Rusiji, čini mi se da nikada do sada nisam video nešto bolje! Jedva sam čekao da počne sezona, da vidim crveno-bele, jer nikada nisam video da neko igra takav prešing. Međutim, deluje da je to bilo ono što je i velika opasnost, da su igrači fizički dali više od onoga što su mogli i više nego što su imali i sada su upali u jednu rupu. Izgleda mi da će teško iz nje da se izvuku, tako da i oni klubovi koji nisu Partizan i Čukarički, I nisu bili na nivou Zvezde poslednjih pet godina, polako je prestižu. Bogami, vidim da je obavljen i prvi razgovor sa trenerom… Tu može da bude svašta. Očekujem da se u zimskoj pauzi nešto promeni, pošto u svakom treneru treba malo više vremena, pa verujem da ćemo posle tog odmora imati Zvezdu koja će uraditi ono što je i poslednjih pet godina – da bude prvak.
Koliko Zvezda može u Ligi šampiona?
– Moj igrač je bio trener Lajpciga. Taj klub je kupio pet fudbalera koji su toliko dobri, da nemam reči. Moram da priznam da sam očekivao da Lajpcig padne, pošto je prodao petoricu super fudbalera, doveo mlade između 18 i 22 godine i napravio tim koji će, siguran sam, uraditi nešto i u Bundesligi. Kada je reč o Zvezdi, nadam se da će pobediti Jang Bojs u Švajcarskoj, da ostane u Evropi – zaključuje Stepanović.
OFK Beograd maršira ka eliti
Silno se Stepi obradovao na pitanje o OFK Beogradu. Naravno, u toku je dešavanja:
– Vidim da OFK Beograd maršira prema Superligi. Ima nekog fudbalera, pozajmljen iz Zvezde, taj (prim. aut. Aleksandar Kahvić) daje golove na svakoj utakmici po jedan, dva, tri. Mnogo me raduju rezultati “romantičara”, pošto je to klub u kome sam doživeo najveću slavu, koji je iznedrio toliko dobrih igrača i voleo bih da se vrati u elitu!
Pratim i Tempo
Idete li na utakmice našeg dijasporskog kluba Tempo?
– Ne pratim toliko, kao nekada. Imam mnogo obaveza, pa ne stižem. Tu i tamo pogledam neku utakmicu. Bio sam nedavno, kada je Tempo slavio rođendan.
Pomoć deci sa posebnim potrebama
Nedavno ste imali nesvakidašnji posao:
– Vodio sam jednu ekipu sačinjenu od dece sa posebnim potrebama, čiji ILj
ne prelazi 75, što znači da se jedan 20-godišnjak ponaša kao dete od 10 godina. Radio sam sa njima, bez ikakve nadoknade, šest godina, osvojili smo šampionat Nemačke, a onda sam ih napustio. Nije lako raditi sa njima, ali ta deca su toliko zlatna i toliko se raduju, da je nemoguće ne uložiti celog sebe u tu priču. Bog ih je obeležio, ali njima pomoći meni je bilo zadovoljstvo. Kad god mogu, kome god mogu, volim da pomognem.
Svet ostaje na mladima
Stepanović je, čini se, 24 sata u fudbalu. Kao da se nije umorio od trenerskog posla. Ipak, za neku aktvivniju funkciju kaže da je star:
– Ne, ne. Završio sam sa poslom. Imam 75 godina, poslove treba da preuzmu mladi. Savetima bih mogao da pomognem, ali drugačije nikako. Dosta je bilo.
Unuk Nikola naslednik dede i oca?
Zet Dragoslava Stepanovića je Slobodan Komljenović. Nekadašnji reprezentativac Jugoslavije oženio je Stepijevu ćerku Ivanu.
– Slobodan je trener je u nekim nižim ligama ovde u Nemačkoj. Njegov sin, moj unuk Nikola Komljenović, igra za drugu ekipu iz Nirnberga i jedan je od boljih. Može da se desi da nas nasledi, odnosno da i dalje imamo nekog iz naše loze u Nemačkoj.
Koliko Nikola ima godina?
– 21.
Od Karaburme do Kine
Dragoslav Stepanović karijeru je počeo u OFK Beogradu, gde je proveo 11 godina. Zbog meniskusa, zbog koga je propustio Mundijal u Nemačkoj, na Karaburmi su pristali da ga puste u Crvenu zvezdu. Već na prvoj utakmici, u Mostaru, meniskus je pukao, pa je usledila operacija.
Uprkos brojnim ponudama iz inostranstva, Stepi je morao da sačeka da napuni 28 godina. Iz Ljutice Bogdana je otišao u Ajntraht, čiji je kasnije bio i trener. Usledila je sezona u drugoligašu Vortamiju, a onda odlazak u Mančester siti. Bio je prvi stranac, van Ostrva, sa kapitenskom trakom u Sitiju.
Trenersku karijeru počeo je u Frankfurtu, vodeći prvo nekoliko nižerazrednih klubova, dok nije stigao do Ajntrahta. Predvodio je Bajer Leverkuzen, Atletik Bilbao, selio se u Kinu, oprobao na Balkanu u Čukaričkom, Laktašima, Vojvodini, Radničkom.
